Državo, ne bismo te više zadržavali

Odmah da razjasnimo sledeće: narodu ove zemlje svaka čast. Da nam nije nas, propali bismo odavno. Gledajući silu solidarnosti i samoorganizacije koja se podigla za vrlo kratko vreme, čovek ne može a da ne oseti ponos i da mu momentalno ne postane jasno zašto smo izdržavali sve i svašta kroz istoriju.

Zato što smo, na kraju dana, u najgorim situacijama tu jedni za druge. Možda u normalnim okolnostima to uzimamo previše zdravo za gotovo. Umislimo da smo sami, da se svako bori za sebe, ali to, vidimo ovih dana, i nije baš tako.

Sa druge strane, država je pokazala je neviđenu tromost, nespremnost i potpunu, ali potpunu dezorganizovanost. A kome takva država treba?

– Ne treba nam država koja nije u stanju da proceni opasnost.

– Ne treba nam država koja laže da je potpuno spremna za sve što dolazi, a četiri dana kasnije broji mrtve građane.

– Ne treba nam država koja ukida radio-amatere, zahvaljujući kojima je spašeno ko zna koliko ljudi.

– Ne treba nam ministar za vanredne situacije koji kao da ne postoji.

– Ne treba nam predsednik države koji se u pet dana poplave oglasi jednom i to potpuno drugim povodom.

– Ne treba nam ministar pravde koji obilazi ugrožena područja da bi se fotografisao.

– Ne treba nam ministar pravde kojeg rođeni građani hoće da linčuju (Krupanj)  jer se njihove nesreće setio tek kad mu je zafalilo lokacija za poziranje.

– Ne treba nam ministar policije koji sam upadne u blokadu na putu pa policija mora da spasava njega umesto ljudi koji su u pravoj nevolji.

– Ne treba nam ministar odbrane koji je po struci keramičar i o vojsci i odbrani ne zna ništa.

– Ne treba nam ministar odbrane koji ni u živom prenosu vanredne sednice vlade ne može a da se ne bavi političkim protivnicima.

Bn9PGCmIQAAovgv

– Ne treba nam premijer koji radi ono što nije njegov posao.

– Ne treba nam premijer koji ne radi svoj posao.

– Ne treba nam premijer koji histeriše, uzdiše, glumata, pravi dramske pauze od po pet minuta i izigrava mučenika.

– Ne treba nam premijer koji pozira u uglancanim cipelama ispred helikoptera ne shvatajući kakva kataklizma nadolazi.

– Ne treba nam premijer koji uprkos nemanju dana radnog staža van politike i svojoj nestručnosti za vanredne situacije naređuje jednom generalu Dikoviću šta i kako treba da radi.

– Ne treba nam premijer koji se sa svojom svitom vozika okolo čamcem u koji može da stane baš šestoro unesrećenih ljudi željnih suvog tla.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja katastrofu i nesreću koristi da bi došla na vlast u gradovima u kojima vlada opozicija.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja iz Beograda šalje dobrovoljce u Šabac, grad koji ima više od 50.000 stanovnika.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja te dobrovoljce iskoristi da bi smenila vlast u tom gradu.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja ne haje za Paraćin, u kojem nije na vlasti.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja dva dana ne obraća pažnju na apele Smederevske Palanke, u kojoj nije na vlasti.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja ne obraća pažnju na Svilajnac, u kojem nije na vlasti.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja danima dopušta da se Krupanj raspadne, jer ni tamo nisu na vlasti.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja vlast ne vrši jednako za sve građane već ih deli na ljude prvog i drugog reda, zavisno od toga za koga su glasali.

radio-amateri

********************************

Ne postoji dovoljno veliko priznanje koje treba odati svim sjajnim ljudima, policiji, vojci, stručnim spasiocima, desetinama hiljada volontera na svim frontovima, onima na terenu, ali i na internetu, radio amaterima, onima koji su spasavali ljude, ali i onima koji su spasavali životinje, onima koji su dali svoje poslednje da bi neko drugi imao bar nešto. Ne postoje dovoljno veliki epiteti za ono što smo svi zajedno uradili. A nisu ni potrebni, jer smo samo bili ljudi. Oni pravi.

Državnom rukovodstvu moguće je, sa druge strane, nameniti samo jednu poruku: sram vas bilo.

Zbog politizacije ljudske nesreće, zbog nesposobnosti i zbog toga što ste seli u fotelje za koje niste predviđeni ni znanjem ni strukom ni savešću, ne razmišljajući da li to može da ugrozi živote ljudi.

Da ne znam da nemate ni trunke savesti, možda bih rekao i kako bi trebalo da podnesete ostavke svi do jednog. Ovako ostaje samo – sram vas bilo. Pitanje je da li ste i toga dostojni.

Autor: Nenad Miroslavljevič

Blog drugastrana.net više nije dostupan ali Webarchive pamti i ovaj tekst

Đe ba zapelo

Pre par dana pogledah moj voljeni blog i statistiku njegovu. Uvideh tužnu činjenicu da sam ove godine samo 11 članaka napisao, a dosta je bilo zanimljivih tema.

Kao i prošli put kada sam pravio pauzu najteže je ponovo početi. Prvi tekst mora da bude dobar, da vi, moji prijatelji, znate da nisam zaboravio da pišem.

Dugo sam smišljao temu i tek juče svatih da “ne treba da razmišljam o čemu ću da pišem, već da pišem o čemu razmišljam”.

Od poslednjeg javljanja desile su se velike promene. Svakako poslovno najznačajnija je što nisam više deo KlikMee ekipe (bilo mi je zadovoljstvo raditi sa vama :D) , već sam sada deo sportske kladionice Mozzart zadužen za Internet marketing. Nakon 3 meseca mogu reći da sam doneo jako dobru odluku kada sam odlučio da pređem ovde jer je tim ljudi predvođen Perom zaista odličan, mada je malo falilo da budem u New Momentu. Ipak najveću zahvalnost za moj dolazak dugujem Viti, jednom od mojih najboljih prijatelja, koji me je i nagovorio da se uopšte prijavim na konkurs.

Za moj ego je sigurno veliki uticaj imao i mejl od Olga Golab iz Google-a povodom pozicije u Dablinu. Iako je komunikacija zastala, sama činjenica da me Google ima u svojoj bazi mi predstavlja ogromnu satisfakciju.

Što se tiče školovanja faks i dalje nisam završio, iako sam stigao do diplomskog na temu “Novi pristup marketing komunikacije baziran na mobilnom oglašavanju”, tako da do nove godine možete očekivati i te lepe vesti 🙂 Ujedno i da pohvalim Telenor Klik servis, mada moram priznati da su mi osećanja bila pomešana. Sa jedne strane mi je drago zbog razvoja mobilnog Interneta u Srbiji i verujem da ovakva usluga može tome mnogo da doprinese, sa druge strane ja sam dva meseca ranije potpisao ugovor na 2 godine gde je jedna od glavnih prednosti bila količina Internet podataka, pa se iskreno nadam da će Telenor preispitati svoje Prenesi Plus pakete.

Privatno sve ide kako treba, pa da ne kvarim 🙂 Mogu samo reći da me je Budimpešta ove godine oduševila!

U narednom periodu planiram da više prostora poklonim i opisivanju aplikacija za Android pošto je moja desna ruka postao HTC Desire, pa greota ne iskoristiti bar deo njegovih mogućnosti i na ovom blogu (osnovna verzija ovog teksta je kucana na njemu). To će verovatno biti na posebnom blogu, pa ujedno i pozovam sve koji žele da se bave istom temom da se udružimo 🙂 Do Social Opena možete očekivati i moja zapažanja posle 2 meseca aktivnog korišćenja ovog sjajnog telefona.

Sve više se zanimam za optimizaciju sajtova za pretraživače i društvene mreže (dakle društvene, ne socijalne), pa vam od sveg srca preporučujem odličan tekst Istoka Pavlovića na temu SEO optimizacija sajta koji je zaista odličan priručnik za sve početnike, a i one malo iskusnije 🙂 Jedna od stavki koju planiram posle diplomskog sebi da priuštim jeste detaljnije upoznavanje za Google Analytics i polaganje sertifikata. O tome više kada dođe vreme.

Blogopen Socialopen 2010

Ko se uželeo da me vidi idealna prilika će mu biti Social Open narednog vikenda u Novom Sadu, tako da ako već niste kupili karte sada je pravi trenutak 🙂

P.S. Biću u petak i na Tweetup-u u organizaciji Communis-a #TweetupCommunis 😉

P.P.S. Možda odem i na BizzBuzz krajem oktobra, ali to što ja nisam siguran ne znači da vi ne treba da odete 🙂

Da li radiš ono što želiš?

Svako od nas želi da bude srećan, ali put do nje nije uvek baš jasan. Čovek kako zadovolji jednu potrebu tako mu se rađa druga. Primera radi ranije sam želeo samo dinamičan posao, kada sam to dobio, onda sam želeo da više zarađujem… onda sam želeo da radim nešto drugo…

Da li ste vi srećni sa svojom trenutnom pozicijom?

Možda zvuči čudno, ali u trenutku kada zemlja samo što nije izašla iz krize, po nečijim rečima, ja razmišljam o tome šta bih ja voleo da radim i od čega bih želeo da živim. Šta je to što mi se sada čini zanimljivim za moj budući poziv.

Oduvek sam imao tu ambiciju u sebi da jednoga dana otvorim svoju firmu, ali dotle me čeka još veoma dug put u kome treba da steknem brojna znanja i kontakte.

Nisam krio ni ambiciju da postanem predavač, jer volim osećaj kada izađem pred ljude i prenosim im moje znanje. Kada razmenjujemo iskustva i dolazimo zajedno do novih saznanja. Kada vidim da posle predavanja i oni i ja odlazimo zadovoljni. Da bih postao predavač treba da imam i o čemu da predajem. Završavam marketing na Fakultetu organizacionih nauka, a retko se hvatam da čitam stručnu literaturu. Ono što ću pokušati da u narednom periodu bolje pokrijem jeste mobilni marketing, jer će mi to verovatno biti i tema diplomskog, a i verujem da je to nešto u čemu bih mogao da se probijem u ovoj našoj lepoj, ali hladnoj zemlji. Ne želim da budem samo još jedan predavač.

Želim da pokrenem diskusije, dam nove ideje, predloge rešenja problema. Mislim da je inovativnost jedna od mojih najboljih osobina, ali da je nisam dovoljno razvio, tj. materijalizovao kroz uspešne projekte.

Uz dovoljno rada i prava poznanstva verujem da će mi ova godina omogućiti da dosta napredujem na ovim poljima i da ću moći sa osmehom na licu da dočekam narednu.

Riječi koje život znače – Gost bloger Uglješa Erić

Drago mi je što mogu da ugostim još jednog prijatelja na ovom blogu i da prenesem njegovu priču i ukažem na gluposti koji neki pojedinci našeg društva i dalje rade, jer kao što Uglješa lepo reče:

Da li je lj ili l, da li ima ije, je, naizgled  tako nevažno, slovo gore-dole, ali mnogi ne znaju da su sitnice one koje život znače, a te mrvice u poslovanju, te mrvice imaju težinu prosječnog indijskog slona

Riječi koje život znače

Udahni duboko, broj do 10.

Do 10, dobro, 1, 2, 3, 4, 5, …. 101, 102, 103, ne, ne, ne ide, ne ide…..

Kako je sve počelo?!

Sve datira od perioda kada sam studentski život počeo na Voždovcu, stanujući u stanu drugara Prokke. Pošto je najbliža menza u studentskom domu  4. april, tu sam odlazio svaki dan na ručak i večeru. Ne, nije još ključni momenat. I tako, hrana nije loša, ali ja veliki, kalorija malo, uvijek malo.

Posle jedne osrednje večere, zaputim se prema stanici tramvaja, i na putu sa desne strane ugledam malu pekaru. Prostor, desetak kvadrata, prilično neuredno, ali mnogo ljudi čeka u redu. Na prvi pogled meni čudno, kako toliki ljudi, a pekara se jedva čak i primjeti, iako morate da prođete pored nje.

Ne budem ja lijen, sačekam u redu, uđem, vrtim glavom, razgledam asortiman, ali ne uspjeh da primjetim ništa više do hljeba i lepinja. Dođem na red.

-Izvoli momak.

-Daćete mi……… jedan hljeb.

-Hoćeš kesu?

-Ako nije problem.

-Izvoli, 40 dinara.

Platim, uputim se ka stanu. Hljeb, vruć. Dođem u stan, da probam kakav je, kad, ključni momenat broj jedan u priči, u životu nisam jeo bolji hljeb. Divota.

Sledeći put kada sam došao da kupim hljeb, razgovor je bio skoro pa isti gore navedenom, ali, ključni momenat broj dva, „komšija, nije hleb baš najsvežiji, ali lepinje jesu“.

Uzmem tada lepinju, oduševim se ponovo, kupe me činjenicom da im nije bitno što neće prodati taj hljeb koji je svijež, ali je samo hladan, nego mi ukažu da kupim ono što je toplo.

Dani teku, mijenjam mjesta stanovanja, ali svaka pomisao kupovine hljeba, svako pitanje za bilo koju pekaru, vode do underground pekare (tako sam je ja zvao, jer čak nema ni ime jasno istaknut,  ili ga ja nisam primjećivao). Mnogo puta preporučena, mnogo njene proizvodnje pojedeno.

Počinje druga godina, uzimam dom,  4. april, moje stanovanje se nastavlja na Voždovcu.

Teku dani, učenja mnogo, gladi još više. Sada i cimere uputim na pekaru, i svako jelo kasno u noć

počinje kupovinom hljeba u pomenutoj.

I, sve je idilično bilo, da ne dođosmo do ključnog momenta serije tri.

Ulazim, u pekaru, radi gazdarica,

-Dobro veče, kako ste, jel ima hljeba?!

-Ne, nema za tebe hljeba, i ovde se ne prodaje nikakav hljeb.

-Ne razumijem…

-Šta ne razumeš, ovde se prodaje hleb, hljeb ne možeš dobiti.

-Problem je što ja govorim hljeb?

-Kakav hljeb, to se ne govori tako, gde si pročitao da to piše, u kakvim knjigama.

-Ja sam iz Republike Srpske, ja tako pričam, ne vidim zašto vam to smeta.

-Ti sada živiš u Srbiji i ne možeš tako da govoriš, ispravno je hleb, i tačka.

-Gospođo, ja samo studiram u Srbiji, ali i ako budem nastavio da živim ovde i dalje ću da pričam

ijekavski, ma koliko to nekom smetalo.

Koliko si platio da studiraš kod nas?

-Hm, pođoh da kažem, tužna činjenica po vas je što sam ja vidjeo malo više od Srbije, a i dalje ću da gledam, a vi nećete dalje od ove loše stolarije, ali, umjesto toga, samo se nasmješim i izađem napolje.

Počinjem lagano da se tresem, adrenalin raste. U podsvjesti se osjećam  ugroženo, životinjski instinkt proradi u vama, mehanizam odbrane od zvijeri je uključen…

Brojim do 100, do 200, ne pomaže… Ne znam da li ja ta žena bila na drogama, na šarenim gljivama, da li ju  je možda u mladosti dečko Miloje sa Romanije ostavio, da li joj komšija pjeva pod tušem svako jutro, pa ima averziju prema ijekavskom, ali njenim postupcima moje divljenje pekari ne samo što se srušilo, nego se i zakopalo, nekih 3 metra pod zemlju.

Da li je lj ili l, da li ima ije, je, naizgled  tako nevažno, slovo gore-dole, ali mnogi ne znaju da su sitnice one koje život znače, a te mrvice u poslovanju, te mrvice imaju težinu prosječnog indijskog slona.

Ugljesha Eric aKa LoooD

Badnjak u celofanu – Gost bloger The Traveler

U ove praznične dane pogledajmo i drugu stranu onoga što se dešava pod senkom globalizacije. Još jedan zanimljiv tekst donosi nam The Traveler.

Ulazim u prodavnicu (Idea), uzimam korpu, prolazim pored dela sa voćem i povrćem- i ugledam ih! Badnjaci u celofanu, baš pored paradajza, kupusa i jabuka. Zastajem da se uverim za svaki slučaj, ipak je ovo slavlje trajalo danima pa mi je možda praznično raspoloženje udarilo u glavu, ali ne, Badnjaci u celofanskoj kesici stoje i dalje tu, upakovani baš kao kokice ili čips.

Poželeh da nađem pozitivnu stranu tog preduzetničko-prodajnog poduhvata ali zaista ne umem. Zaista sve negativne konotacije mi padaju na pamet. I sada razmišljam- da li je bolje prodavanje badnjaka na ulici i pijaci ili ovako u prodavnici? Sa jedne strane imamo čitavu seču hrastova pred Badnje veče gde ljudi želeći da zarade koji dinar kidaju i lome delove šume i tako prave bukete koji će kasnije krasiti nečije pragove i domove. Mogu samo da zamislim prizor nakon Božića i te šume koje su vidno očerupane. Sa druge strane, ne mislim da je dotični preduzetnik, u ovom slučaju dobavljač Idea-inih prodavnica kupio svoju hrastovu šumu i onda lično nju ojadio kako bi potrošačima ponudio novi-stari proizvod na tržištu. Lično bih vrlo volela da vidim njegove poslovne knjige i vidim na koji način dolazi do sirovina, ali zapravo verovatno se on dobro ušuškao i našao rupicu u zakonu tako da to više nije ni bitno.

I prosto ne znam šta je žalije gledati: da li te šume nakon svega, da li te iste badnjake koji se ne koriste za svrhu kojoj su namenjeni (da izgore za Božićno jutro dok polaženik govori lepe želje na radost ukućana), već služe kao puka dekoracija pragova kuća, vrata, stolova, i čini mi se najveći idiotizam-branika automobila, ili pak kontejnere, parkove (jer pobogu „ne valja da se baci badnjak u đubre” ili ulice pored pijace gde se bacaju oni iskorišćeni ili pak neprodati Badnjaci nakon Božića.

A šta se desilo sa onim starim običajima? Oni o kojima sam slušala u svom selu i o kojima gledamo na televiziji u oči Božića? Da, da, baš ti običaji koji govore da je Badnjak nešto posebno, a odlazak u sopstvenu šumu, odabir onog pravog, zasecanje drveta i donošenje ispred kuće kao poseban Božićni ritual.

Da li smo veći vernici ukoliko očerupamo prirodu i donesemo je na sto na par dana, zaboravljajući sve osim da kupimo nešto što liči na ritualno ponašanje, ili pak u svojim srcima nosimo priču koja će nas podsećati kako je to nekada bilo? Možda je najbolje napraviti svoj način u skladu sa svim tim, a pokolenjima prenositi dobru poruku- da je najbitnije poštovanje, zdravlje i sloga kako za vreme Božića tako i ostalih dana, da je pravoslavlje u nama a ne u celofanskoj kesi i da je želeti dobro iznad svega za svaku veru i religiju pa i tu koju ste Vi izabrali.

Srećan Božić

Hristor se Rodi!

Dok članak “Susret sa kompanijom „Mokra krpa” iz dana u dan beleži sve veću čitanost, a “Inicijativnost i ljubaznost- više od reklame!” daje nove teme za razmišljanja, The Traveler nam donosi još jedno svoje zanimljivo iskustvo.

SMS ubija, zar ne? – Gost bloger The Traveler

Dok članak “Susret sa kompanijom „Mokra krpa” iz dana u dan beleži sve veću čitanost, a “Inicijativnost i ljubaznost- više od reklame!” daje nove teme za razmišljanja, The Traveler nam donosi još jedno svoje zanimljivo iskustvo.

bus-driverNedavno sam se, vozeći se ponovo autobusom, osetila poprilično nebezbedno. Radni dan je, kasni večernji časovi, poslednji dnevni autobus. Ulazim, sedam i…safari počinje.
Prvo me je privukla priča telefonom. Vozač u ranim 30-im je neprestano telefonirao. U trenutku kada je završio razgovor, ponovo je buljio u telefon, verovatno u imenik i okretao nove brojeve telefona. I tada sam se setila! Jednom sam išla baš tom 25-icom celu trasu- od Karaburme do Kumodraža, i da, to je taj! To je taj isti vozač koji celu trasu, nooon stop razgovara telefonom i piše poruke. To je taj isti koji nije video da nisu svi putnici izašli, to je taj što je “čukao poruke” iako mu je bilo zeleno svetlo koje on nije primetio, to je taj što uvek ima šta da priča i baš dok vozi. Da, poželela sam da sama držim volan u rukama i sopstvenim očima gledam na put, da prevezem to malo studentarije koji se vraćaju ranije iz grada, i ono malo zalutalih gospođa koje nisu ranije krenule sa kafe od drugarice. I onda se desilo čudo! Vozač više nije imao sa kim da priča. Pomislih: “Dar sa neba!”, ali avaj…sms je tu! Čovek ladno poče da kuca duge poruke i pritom ni ne gleda na put. Verovatno je umislio da je Miško i da može i zatvorenih očiju. Pomislih, možda i mi, ceo autobus, treba da počne da viče “Veeerujemo, verujemo”, pa reko’ da dignem bunu i razbudim ono malo mojih saputnika, ali u tom trenutku je došla nova zanimacija- kolega vozač ulazi na novoj stanici. Miško je konačno dobio sagovornika!
Svima nam je laknulo, tada je bar gledao na put ponekad.

warning_bus_driver_in_bad_moodUvek sam se divila vozačima autobusa. Oni treba da budu uvek pažljivi, pouzdani i strpljivi. Pogotovo ovi iz GSP-a, pogotovo na vrućini, i pogotovo u špicu. Kada god bih birala da li da idem sama kolima na more ili da idem autobusom, uvek bih izabrala autobus, jer kakav god da je vozač, zna put, iskusan je i u 95% slučajeva jako pouzdan i vešt. Ali šta se dešava sa ovim vanzemaljcima u GSP-u koji sve vreme ugrožavaju živote putnicima i svoju ličnu bezbednost? Ko će da zabrani mobilne telefone vozačima?
Koliko puta vam se desilo da vozač užina burek i jogurt baš u nekoj opasnoj krivini, a onda hvata volan u pauzi brisanja masti o rukav? Da li ste i vi prisustvovali situaciji da volan vozaču služi kao dobar podmetač za dnevne novine koje još uvek nije pročitao i to baš između dve najprometnije stanice? Koliko puta vam se desilo da vozač nagari, seče u krivinama, bude drzak i bezbrazan a onda dođe na poslednju stanicu i vi shvatite njegovu misiju- 5 minuta duže za pivce sa drugarima vozačima i kondukterima u hladu na okretnici. E ono što mene zanima je: ko kažnjava tako nešto? Ili pak, zbog čega se oni odlični vozači ne nagrađuju? Zaista ima sjajnih i savesnih a to očigledno nikoga nije briga. Čula sam da postoje zakoni i pravila za sudare, ali šta se dešava sa svim onim što se dešava pre sudara, ono što prouzrokuje nesreće. Zbog čega niko ne brine o tome?

I u trenutku kada je leto, svi se žale na redovnost vozila, ja pre svega predlažem da se pre ulaska u gradski prevoz prekrstite. Ne može da škodi čak iako ste agnostik. No ukoliko radije preferirate nereligijske obrede, šetnja je sjajna stvar i za zdravlje tela i za zdravlje duha.
Dobra obuća i put pod noge. Šetnja je odlična stvar. Mada me ne bi čudilo da uvedu porez i na šetnju. U odnosu na ostale smrtnike koji se voze GSP-om, šetnja mu dođe kao pravi luksuz.

Živela šetnja!

Demokratija – greška u koracima

shhhPodstaknut celom pričom oko parade ponosa i današnjih prozivki na račun mog drugara Miloša putem Twittera od strane Blogowskog i AuroreNS nisam mogao a da se ne zapitam kako ljudi gledaju na demokratiju.

Da li je za vas demokratija pravo da svako iskaže svoje mišljenje ili drugi to smeju samo ukoliko se slažu sa vama? Da li ako ja imam drugačiji stav to znači da sam glup ili homofob? Zašto se moje drugačije mišljenje smatra toliko opasnim i degradirajućim?

Ako ja poštujem tuđe mišljenje zašto i on ne bi poštovao moje? Po čemu se to razlikuje? Ko je to nekome dao pravo da kaže drugome da je glup zato što se ne slažu oko nečega?

Mislim da se demokratija suviše često uzima kao generički pojam pod kojim se podrazumeva i sloboda govora (koja baš i nije tekovina osnovne demokratije), ali da je krajnje zanimljivo kako ona podrazumeva slobode samo kada se govori o manjinama. Ako većina iskoristi isto pravo i iskaže drugačiji stav to je onda glupost, to je neki strah to je…

I za kraj. Ja jesam bio za održavanje parade ponosa. Smatram da svako treba da bude ono što jeste. Smatram da niko ne bi trebalo da ispašta zbog svojih opredeljenja. Ne mislim da je homoseksualnost bolest. Mislim da oni trebaju da imaju sva prava kao i heteroseksualci. Ne mislim da ih treba tući ili slati na lečenja. Mislim da oni mogu da doprinesu društvu.

Ali ne mislim da je sloboda govora jednosmerna ulica…

Pamet (kacigu) na glavu!

Nisam želeo da pišem o ovome ranije dok mi se ruka ne oporavi dovoljno, ali bih želeo da moja priča bude nauk drugima šta ne treba da rade, jer nije mnogo falilo da ovaj blog novih postova više nema.

p-bicikl-tupRelativno sam iskusan vozač bicikla u gradskim uslovima jer sam dosta puta išao po gradu sa njime, ali poslednjih par godina takvih je prilika sve ređe. Obično se vožnje započinju i završavaju na Adi, ili mestima gde nema saobraćaja preteranog.

Kako je drugar sa posla kupio novi bajs, dosta često ga posudim na par minuta kako bih odvezao koji krug u dvorištu firme, te sam i sa njegovim mogućnostima koliko toliko upoznat.
Bila je sreda, negde oko pola 6. Kako sam završio sa zadacima za taj dan, spremao sam se polako da krenem kući, proveravajući da nije slučajno neki zadatak prispeo na mejl. U tom trenutku me je drugar pitao da li sam gladan i da li bih otišao nešto da kupim. Kako je on išao u kupovinu dan ranije, a imao je još dosta posla, plus se meni nije žurilo kući, pristao sam. Seo sam na njegov bicikl i krenuo od Garden centra u Zemunu, do obližnje prodavnice kod okretnice 17. Udaljenost je oko 400 metara, ali mi je bio gušt da malo provozam bajs.

p-bicikl-padDo prodavnice je sve bilo kul, kupio sam šta je trebalo i krenuo nazad. A onda.. BUM… U trenutku sam se našao na zemlji. Biciklom sam se zakucao u kola. Krivica je bila moja. Na svu sreću ja sam udario u njih te su posledice u najavi bile blaže. Bog me je pogledao te nisam ništa polomio. Imao sam stvarno neverovatnu sreću da tako udarim da ne povredim glavu, da ne razbijem staklo na kolima i proletim kroz isto, da… Jednostavno, bolje je teško moglo da bude, ako se uzme u obzir da sam već morao da udarim u kola. Samo je rame užasno bolelo. Potpuna provera sistema, koliko je to moguće.

Iako sam ja vozio po pešačkoj stazi, iako moja brzina nije bila velika, jer od mesta polaska do mesta sudara nema više od 30 metara, udarac nije bio nežan. Signaliazija je pokazivala da je to parčence ulica, a ne ulaz na parking. Nije bilo ni pešačkog ni znaka stop (koji postoji 3 metra dalje kod uključenja na glavnu ulicu). Do uličice je zidić tako da kola nisam mogao da vidim. Nisam ih ja ni primetio ni kada sam počeo da kočim, to je bila instiktivna reakcija pred prolaz… ali zakasnela. Udario sam najviše desnim ramenom koje sam nagnječio i delimično iščašio. Kroz glavu je proletelo mnogo misli, šta me sve boli, da li mogu da dišem normalno, da li mi se vrti u glavi… Srećnim sticajem okolnosti udario sam samo u metalne delove kola tako da srča nije padala po meni, udario sam biciklom pravo u bravu na vozačevim vratima, a potom ramenom na metalni deo iznad stakla. Vozač kola, taxista, je bio veoma ljubazan i svakog dana oporavka me je zvao da se čujemo kako mi je. Hvala Aki na tome. Kako je moja bila krivica, tako je bilo i pokrivanje štete, oko čega smo se dogovorili bez ikakvih problema. Imao je razumevanja za moje stanje.

Nekako sam se dovukao do firme, dok je rame vrlo kvalitetno bolelo, ali osim toga ni sa čim drugim nisam imao problema. Rekao sam dišama šta mi se desilo i potpuno su shvatali situaciju u kojoj sam se nenadano našao te sto ga su mi pružili punu podršku i poželeli mi da uzmem koliko god mi je potrebno odmora, dok me je moj drug Mili dovezao do kuće, baš u trenu kada mi je to najviše trebalo. Tnx!

Prošao sam dva skeniranja ramena koja su pokazala da će sve biti ok, ali da mi prestoji najmanje 10ak dana mirovanja koja se ja trudim da što više skratim, jer mi ne odgovara da budem u kući po ceo dan.

Ono na šta sam ja lično ponosan jeste da u celoj situaciji mene nije napuštao duh i da sam se sve vreme trudio da se šalim i da smanjim zabrinutost kod drugih. Nisam želeo ni da se mnogo priča o ovome da se drugi ne bi bez razloga brinuli, jer sam ja čvrsto verovao, i i dalje verujem da će sve biti super.

p-kacigaSedim i ležim u krevetu već nekoliko dana. Jedva čekam da se vratim na posao, što nisam mogao da verujem da će se meni desiti. Jednostavno mi nedostaju drugari i dinamika posla. Trudim se da oporavak što više ubrzam, ali ne smem da previše žurim jer posledice nisu naivne.

Ja sam dobro prošao sa nagnječenjem i delimičnim iščašenjem ramenog zgloba, ali pošto su jako male šanse da mi se isto ponovi, kagica će postati važan deo moje opreme, što svima vama od srca želim.

Zato pamet na glavu!

p.s. ovaj članak sam pisao pre nedelju dana, od tada se situacija dosta popravila sa mojim ramenom. Još u utorak sam krenuo na posao, jer nisam mogao da se više dosađujem kod kuće. Ruka sve više sluša, boli i dalje, ali se borimo zajedno. Predstoji mi još dosta plivanja i vežbanja, ali ugođaj prvog rukovanja, prvog pranja kose desnom rukom, prve vožnje kola… teško je opisati koliko su mene te većini normalne dnevne stvari bile važne. Još jedan veliki podsetnik koliko zapravo treba uživati u malim stvarima i divnim trenucima koje tako olako pored sebe propuštamo kao što su izlazak i zalazak sunca, osmeh, cvet, ukras…

p.p.s. Hvala divnim ljudima (Jeca, Neša, Vučko, Saška, Sale, Nemanjica, Buja, Astro…) koji su našli vremena i posećivali me i zvali me tokom mog oporavka.

Svi grešimo, ali da li i učimo?

p-greskePoslednje dve nedelje veoma malo pišem jer sve vreme pokušavam da osposobim moj blog da normalno prikazuje vesti na Facebook-u. To vreme ne mogu vratiti, ali bar mogu početi ponovo da pišem.

Napravio sam klasičnu grešku dajući prioritet stvari koja se meni učinila bitnom, dok sa druge strane potpuno marginizujući da blog nije napravljen niti sam ga ja osmislio da njemu osnovna namena bude da se vidi na Facebook-u kako treba, već da kroz razmenu mišljenja i ideja i vi i ja dođemo do nekih novih zaključaka i saznanja.

Niti je Facebook srž ovog bloga, a ni tema pa da tamo mora sve da radi kako treba, niti će vama, mojim čitaocima, biti uskraćeno iskustvo ukoliko ne vidite sve kako treba kada podelite članak sa drugima (radite to zar ne? 🙂 To je više problem u glavi da dok se nešto ne reši, neću ništa drugo da radim i tako danima. Kada sam konačno shvatio gde je problem, ali kako nisam uspeo i da nađem rešenje istoga, rešio sam da na neko vreme ostavim Facebook i posvetim se onome što (nadam se) bolje radim: da pišem.

Voleo da i vi naučite iz moje greške i kada zapadnete u neku čudnu situaciju i svesno ne radite ono što želite jer je nešto “važnije” da se zapitate da li je to zaista tako i čemu vas rešenje tog problema vodi i da li je to zaista nešto što treba da vam u datom trenutku bude prioritet.

Bolje je učiti na tuđim greškama, sopstvenih ćemo ionako već dosta napraviti 🙂

Originalna slika

Meridian banka strikes again

p-frustracijaAko ste mislili da se za ovih nekoliko meseci nešto na bolje promenilo – vrlo ste pogrešili 🙁 Danas sam pun nade otišao do filijale iznad Slavije čvrsto verujući da su se opametili i prilagodili radno vreme zaposlenim klijentima… Treba li uopšte da spominjem da i dalje rade do 5!

No ajde da bar proverim stanje na računu na bankomatu, pomislih ja. Koliko je to teška operacija: ubacim karticu, ukucam pin, odaberem odgovarajuću opciju i dobijem izveštaj. Probam ja prvi put, uradim sve ko što treba i izveštaja nema. Probam ja drugi put celu proceduru i izveštaja ponovo nema… Slično mi se nešto desilo i prošle godine ali je tada ponavljanje operacije pomoglo. Kao da nema dovoljno papira u bankomatu. Ono što je žalosno što se bankomat nalazi u okviru filijale dakle svakodnevno bi praktično trebao da bude proveravan.

Imate li vi preporuku?

Ukoliko je neko zadovoljan svojom bankom i preporučio bi je i meni rad sam da saslušam sve predloge.Potrebno mi je da mogu da plaćam sa karticom preko interneta, da imam e banking i da postoji filijala sa normalnim radnim vremenom. Nadam se da ne tražim previše.

Originalna slika