Dok članak “Susret sa kompanijom „Mokra krpa” iz dana u dan beleži sve veću čitanost, a “Inicijativnost i ljubaznost- više od reklame!” daje nove teme za razmišljanja, The Traveler nam donosi još jedno svoje zanimljivo iskustvo.
Nedavno sam se, vozeći se ponovo autobusom, osetila poprilično nebezbedno. Radni dan je, kasni večernji časovi, poslednji dnevni autobus. Ulazim, sedam i…safari počinje.
Prvo me je privukla priča telefonom. Vozač u ranim 30-im je neprestano telefonirao. U trenutku kada je završio razgovor, ponovo je buljio u telefon, verovatno u imenik i okretao nove brojeve telefona. I tada sam se setila! Jednom sam išla baš tom 25-icom celu trasu- od Karaburme do Kumodraža, i da, to je taj! To je taj isti vozač koji celu trasu, nooon stop razgovara telefonom i piše poruke. To je taj isti koji nije video da nisu svi putnici izašli, to je taj što je “čukao poruke” iako mu je bilo zeleno svetlo koje on nije primetio, to je taj što uvek ima šta da priča i baš dok vozi. Da, poželela sam da sama držim volan u rukama i sopstvenim očima gledam na put, da prevezem to malo studentarije koji se vraćaju ranije iz grada, i ono malo zalutalih gospođa koje nisu ranije krenule sa kafe od drugarice. I onda se desilo čudo! Vozač više nije imao sa kim da priča. Pomislih: “Dar sa neba!”, ali avaj…sms je tu! Čovek ladno poče da kuca duge poruke i pritom ni ne gleda na put. Verovatno je umislio da je Miško i da može i zatvorenih očiju. Pomislih, možda i mi, ceo autobus, treba da počne da viče “Veeerujemo, verujemo”, pa reko’ da dignem bunu i razbudim ono malo mojih saputnika, ali u tom trenutku je došla nova zanimacija- kolega vozač ulazi na novoj stanici. Miško je konačno dobio sagovornika!
Svima nam je laknulo, tada je bar gledao na put ponekad.
Uvek sam se divila vozačima autobusa. Oni treba da budu uvek pažljivi, pouzdani i strpljivi. Pogotovo ovi iz GSP-a, pogotovo na vrućini, i pogotovo u špicu. Kada god bih birala da li da idem sama kolima na more ili da idem autobusom, uvek bih izabrala autobus, jer kakav god da je vozač, zna put, iskusan je i u 95% slučajeva jako pouzdan i vešt. Ali šta se dešava sa ovim vanzemaljcima u GSP-u koji sve vreme ugrožavaju živote putnicima i svoju ličnu bezbednost? Ko će da zabrani mobilne telefone vozačima?
Koliko puta vam se desilo da vozač užina burek i jogurt baš u nekoj opasnoj krivini, a onda hvata volan u pauzi brisanja masti o rukav? Da li ste i vi prisustvovali situaciji da volan vozaču služi kao dobar podmetač za dnevne novine koje još uvek nije pročitao i to baš između dve najprometnije stanice? Koliko puta vam se desilo da vozač nagari, seče u krivinama, bude drzak i bezbrazan a onda dođe na poslednju stanicu i vi shvatite njegovu misiju- 5 minuta duže za pivce sa drugarima vozačima i kondukterima u hladu na okretnici. E ono što mene zanima je: ko kažnjava tako nešto? Ili pak, zbog čega se oni odlični vozači ne nagrađuju? Zaista ima sjajnih i savesnih a to očigledno nikoga nije briga. Čula sam da postoje zakoni i pravila za sudare, ali šta se dešava sa svim onim što se dešava pre sudara, ono što prouzrokuje nesreće. Zbog čega niko ne brine o tome?
I u trenutku kada je leto, svi se žale na redovnost vozila, ja pre svega predlažem da se pre ulaska u gradski prevoz prekrstite. Ne može da škodi čak iako ste agnostik. No ukoliko radije preferirate nereligijske obrede, šetnja je sjajna stvar i za zdravlje tela i za zdravlje duha.
Dobra obuća i put pod noge. Šetnja je odlična stvar. Mada me ne bi čudilo da uvedu porez i na šetnju. U odnosu na ostale smrtnike koji se voze GSP-om, šetnja mu dođe kao pravi luksuz.
Živela šetnja!
Recent Comments