Drago mi je što mogu da ugostim još jednog prijatelja na ovom blogu i da prenesem njegovu priču i ukažem na gluposti koji neki pojedinci našeg društva i dalje rade, jer kao što Uglješa lepo reče:
Da li je lj ili l, da li ima ije, je, naizgled tako nevažno, slovo gore-dole, ali mnogi ne znaju da su sitnice one koje život znače, a te mrvice u poslovanju, te mrvice imaju težinu prosječnog indijskog slona
Riječi koje život znače
Do 10, dobro, 1, 2, 3, 4, 5, …. 101, 102, 103, ne, ne, ne ide, ne ide…..
Kako je sve počelo?!
Sve datira od perioda kada sam studentski život počeo na Voždovcu, stanujući u stanu drugara Prokke. Pošto je najbliža menza u studentskom domu 4. april, tu sam odlazio svaki dan na ručak i večeru. Ne, nije još ključni momenat. I tako, hrana nije loša, ali ja veliki, kalorija malo, uvijek malo.
Posle jedne osrednje večere, zaputim se prema stanici tramvaja, i na putu sa desne strane ugledam malu pekaru. Prostor, desetak kvadrata, prilično neuredno, ali mnogo ljudi čeka u redu. Na prvi pogled meni čudno, kako toliki ljudi, a pekara se jedva čak i primjeti, iako morate da prođete pored nje.
Ne budem ja lijen, sačekam u redu, uđem, vrtim glavom, razgledam asortiman, ali ne uspjeh da primjetim ništa više do hljeba i lepinja. Dođem na red.
-Izvoli momak.
-Daćete mi……… jedan hljeb.
-Hoćeš kesu?
-Ako nije problem.
-Izvoli, 40 dinara.
Platim, uputim se ka stanu. Hljeb, vruć. Dođem u stan, da probam kakav je, kad, ključni momenat broj jedan u priči, u životu nisam jeo bolji hljeb. Divota.
Sledeći put kada sam došao da kupim hljeb, razgovor je bio skoro pa isti gore navedenom, ali, ključni momenat broj dva, „komšija, nije hleb baš najsvežiji, ali lepinje jesu“.
Uzmem tada lepinju, oduševim se ponovo, kupe me činjenicom da im nije bitno što neće prodati taj hljeb koji je svijež, ali je samo hladan, nego mi ukažu da kupim ono što je toplo.
Dani teku, mijenjam mjesta stanovanja, ali svaka pomisao kupovine hljeba, svako pitanje za bilo koju pekaru, vode do underground pekare (tako sam je ja zvao, jer čak nema ni ime jasno istaknut, ili ga ja nisam primjećivao). Mnogo puta preporučena, mnogo njene proizvodnje pojedeno.
Počinje druga godina, uzimam dom, 4. april, moje stanovanje se nastavlja na Voždovcu.
Teku dani, učenja mnogo, gladi još više. Sada i cimere uputim na pekaru, i svako jelo kasno u noć
počinje kupovinom hljeba u pomenutoj.
I, sve je idilično bilo, da ne dođosmo do ključnog momenta serije tri.
Ulazim, u pekaru, radi gazdarica,
-Dobro veče, kako ste, jel ima hljeba?!
-Ne, nema za tebe hljeba, i ovde se ne prodaje nikakav hljeb.
-Ne razumijem…
-Šta ne razumeš, ovde se prodaje hleb, hljeb ne možeš dobiti.
-Problem je što ja govorim hljeb?
-Kakav hljeb, to se ne govori tako, gde si pročitao da to piše, u kakvim knjigama.
-Ja sam iz Republike Srpske, ja tako pričam, ne vidim zašto vam to smeta.
-Ti sada živiš u Srbiji i ne možeš tako da govoriš, ispravno je hleb, i tačka.
-Gospođo, ja samo studiram u Srbiji, ali i ako budem nastavio da živim ovde i dalje ću da pričam
ijekavski, ma koliko to nekom smetalo.
–Koliko si platio da studiraš kod nas?
-Hm, pođoh da kažem, tužna činjenica po vas je što sam ja vidjeo malo više od Srbije, a i dalje ću da gledam, a vi nećete dalje od ove loše stolarije, ali, umjesto toga, samo se nasmješim i izađem napolje.
Počinjem lagano da se tresem, adrenalin raste. U podsvjesti se osjećam ugroženo, životinjski instinkt proradi u vama, mehanizam odbrane od zvijeri je uključen…
Brojim do 100, do 200, ne pomaže… Ne znam da li ja ta žena bila na drogama, na šarenim gljivama, da li ju je možda u mladosti dečko Miloje sa Romanije ostavio, da li joj komšija pjeva pod tušem svako jutro, pa ima averziju prema ijekavskom, ali njenim postupcima moje divljenje pekari ne samo što se srušilo, nego se i zakopalo, nekih 3 metra pod zemlju.
Da li je lj ili l, da li ima ije, je, naizgled tako nevažno, slovo gore-dole, ali mnogi ne znaju da su sitnice one koje život znače, a te mrvice u poslovanju, te mrvice imaju težinu prosječnog indijskog slona.
Ugljesha Eric aKa LoooD
Recent Comments