Mini planovi – mini glavobolje

christmas-listPočela je i Nova godina i prođe već ceo dan koji je protekao u jednoj krajnje opuštenoj atmosferi. Šta bi tada radili nego puštali da nam misli lutaju. Kako sam već zakupio nekoliko domena koji već godinu dana praktično prazni stoje rešio sam da ih malo sredim. Krenuh tako prvo da obnovim domen. Pošto je u pitanju .indo na godday-u koji me je koštao smešnih 0.99$ kada sam ga kupovao sadašnja cena od 7.99% je izgledala velikom. Tražio sam pola sata ne bi li uštedeo neki dinar i nisam uspeo. Samo sam potrošio pola sata na ništa praktično, a u najboljem slučaju uštedeo bih 60 dinara. Dakle bačeno vreme.

Savet #1 
Razmislite da li uloženo vreme opravdava mogući dobitak pre nego što krenete sa radom

Potom sam se posvetio drugom sajtu i opet proveo izvesno vreme tragajući za adekvatnom skriptom koju bih postavio na njega kako bih moju osnovnu zamisao ostvario. Posle mnogo uzaludnih pokušaja na trenutak sam zastao i zapitao se: “kome to zapravo treba?”. HTML sajtova je sve manje, open source rešenja su vrlo jednostavna i za instalaciju i za održavanje. Ukoliko se neko malo samo potrudi biće mu lakše da sam napravi ceo sajt, nego da implementira ono što sam ja želeo da mu ponudim (radi se o skripti za glasanje). Nakon svega shvatio sam da zapravo trošim vreme na promašenu ideju.

Savet #2:
Pre nego što napravite proizvod ili uslugu razimsliti da li je ona zaista ikome potrebna i da li je postoji odgovarajuće tržište za nju

Kao što vidite da sam malo više planirao i razmišljao mnogo bih bolje mogao da iskoristim vreme. Ja nažalost uglavnom volim da idem sistemom “pokušaja i pogrešaka”, dok smatram da je mnogo ispravnije prvo razmisliti o mogućim dobicima i gubicima i tek onda krenuti. Danas je nikada lakše pokrenuti sajt.

Pravo je pitanje da li je uloženo vreme, koje je kao što već napomenuh jedan od najskupljih resursa, zaista opravdano?

Stoga pre nego što počnete sledeću stvar da radite napravite mini plan. Bilo da se radi o odlasku na pijacu, odmoru, malom ili velikom šopingu, pisanju mejlova ili nečem trećem, biće vam mnogo jednostavnije ako imate tačnu ideju šta želite i koliko ste spremni za to da date.

Kako reći Ne!

Koliko vam je puta dan bio prekratak? Kada završite sve, mislite o tome šta vam je još sve ostalo? Ukoliko niste u ovoj kategoriji već ste uspeli da svoj život uskladite, slobodno preskočite ovaj članak. Ukoliko ne spadate ili mislite da možete još bolje da se organizujete dobrodošli ste. 🙂

Vreme kao najskuplji i najređi resurs, jer je potpuno ograničen svakome od nas, često se nemilice troši na mnoge stvari koje to nezaslužuju. Često prihvatamo gomilu stvari jer želimo da pokažemo da možemo, ujedno sebe rastrzujući na “milion” strana što nam ne dozvoljava da ni jednoj poslu u potpunosti priđemo na pravi način. U odličnom članku koji sam otkrio preko lifehacker-a govori se upravo o tome kako reći Ne. Kako se treba fokusirati na bitne stvari u životu. Bilo da se radi o porodici, prijateljima ili velikim poslovima, mnogo ćemo više postići ako se zaista tome posvetimo. Autor savetuje da se jednostavno isključimo povremeno. Da ne odgovaramo na mejlove, poruke, telefon… Da se posvetimo onome čemu želimo. Neki bi to nazvali i godišnji odmor verovatno. Ovo zapravo nije to. Ovo je način da se u svetu gde smo stalno bombardovani gomilama informacija nekako izborimo sa svime time i svu svoju pažnju usmerimo na samo jednu nama bitnu stvar.

Ukoliko zbog velikog obima posla zaboravljamo da ispunimo već dogovorene obaveze, ispaćemo neozibljni. Samim tim će se i naš ugled i reputacija vremenom smanjivati. Od gomile posla ostaće samo par aktivnosti. Da li je to ono što zaista želimo sebi? Gomilu osrednjih projekata? Mislim da ne. Ja lično želim da ostvarim u životu stvari na koje ću biti ponosan da ih pričam svojoj deci i unucima. Želim da društvo ima koristi od mene i da će u nekoj branši ostvarim zapažene rezultate. Mislim da jedino ukoliko se posvetim onome što želim i u čemu sam dobar to mogu da ostvarim. Znam da ne umem da kažem ne. Sve me zanima, sve želim da probam. Sve je to u redu dok to ima svoju svrhu i dok vodi do nekog višeg cilja. Samo da li ja imam taj viši cilj? A vi?

Izvor: Lifehacker i The Art of non-conformity

Ti veliki mali ljudi

Nekako mi se čini da mnogo toga više mi možemo da naučimo od tih mališana nego oni od nas. I mi smo nekada bili isti kao oni, samo smo godinama uspešno potiskivali sve ono što nas čini detetom u želji da odrastemo… I šta onda? Sada smo kao veliki, a u stvari smo samo poprimili mnogo toga iz okruženja što bi radije izbacili. Zar ne biste opet bili bezbrižni kad bi mogli? Kada bi vam jedina briga bila kako da što pre istrčite napolje i igrate se sa drugarima pa samo niste sigurni oćete li ste igrati između dve vatre, jurke, žmurke ili nešto treće. Da li će vas mama grditi što ste se isprljali, a već znate da ne može da se na vas naljuti. Zar nije to najiskrenije vreme? Vreme kada sve možemo, kada niko nije jači od nas, kada nam je mašta najlepša, najrazigranija, najčistija. Kada smišljamo sve i crtamo i pravimo šta god poželimo.

Pa gde se to izgubilo?

Mislim da su najsrećniji ljudi oni koji uspevaju da očuvaju dete u sebi. Koji nikada ne dozvole da ono potpuno nestane, jer to je najpozitivniji deo nas. Deca su dobra, draga, vragolasta, maštovita… Ona ne žele loše drugome. Oni su najčistiji predstavnici ljudskog roda, koji se potom godinama polako kvare i postaju “odrasli” ljudi.

Ja bih mnogo radije postao odgovorno dete, nego odrastao čovek. Nadam se da ću u tome i uspeti.

Umetnost gubljenja – poraz lepši od pobede

Većina nas ima razvijen takmičarski duh. Želimo da budemo bar isti, ali po mogućstvu bolji od drugih. Neki ne birajući sredstava i ne gledajući cenu. Važno je biti bolji. Važno je biti ispred drugoga. Dugo sam bio sličnog mentaliteta. Ne baš tolko ekstremnog, kao što navedoh u primeru, ali sam u maltene svemu što sam radio pravio mini takmičenja. Dokazivao sam sebi iznova da sam bolji od drugih. Da li je to zapravo nesigurnost u pitanju?

Nisam ni psiholog (mada položih psihologiju na fakultetu) ni psihijatar, tako da sa njihovog stanovništva nemam odgovor. Ono što sa sigurnošću znam jeste da “poraz” može biti mnogo slađi od pobede. Biti drugi je nekada mnogo lepše nego biti prvi, pogotovu ako ste vi tom nekome pomogli da dođe do prve pozicije. Bilo da se radi o sitnicama kao što su tablići ili ko će prvi stići do drveta, isto pravilo se može primeniti i na mnogo veća životna pitanja poput posla. Razmislite samo situaciju da vi i vaš prijatelj radite u firmi, da nekome sledi unepređenje ali samo na osnovu preporuke kolega. Umesto da spletkarite i skupljate glasove ko naši političari ne bi li došli do unapređenja, dogovorite se, pomognete prijatelju i… On dobije unapređenje, stoga je srećan. Vaš prijatelj je na višoj poziciji pa ste i vi srećni. Dakle svi srećni i zadovoljni, a nigde loše atmosfere.

Zar niste bar neki put u životu popustili zato što ste želeli da dodatno motivišete drugu stranu? Recimo kada ste igrali neku novu igru sa kartama ili na kompjuteru, šutirali lopte. Zar svako od nas kad se igra sa decom ne pravi smešne poteze kako bi njih zasmejali i motivisali da to što rade nastave, jer će tako biti još bolji. 

Da li je poraz ipak lepši od pobede?

Meni da 🙂

E ćao, kako si?

“E ćao, kako si?” Započeh ja poziv mom dobrom drugaru Miši. Pošto se nismo ni čuli ni videli par meseci verovatno je očekivao da mi treba neka informacija ili usluga od njega, ali… Zapravo sam ga zvao samo zato da ga čujem i da vidim šta ima novo kod njega. Što bi rekli ljudi uželeh se čoveka 🙂

Njegova reakcija me je podsetila koliko ljudima znači to kada znaju da ste ih pozvali samo zbog njih, a ne zbog neke usluge. Uostalom probajte i vi. Pozivite dragu osobu koju niste čuli nekoliko meseci i pitajte je kako je. Osećaj je zaista lep. Naravno, ukoliko nemate dragu osobu koju niste čuli nekoliko meseci, onda vam ja skidam kapu, jer zaista uspevate da postignete ono što meni nikako ne ide od ruke. Da imam vremena za sve.

#3# Drugar, student, prebijen… kora od banane ili ne?

Čitajući novine poslednjih dana ne mogu da se ne otmem utisku da mi se poverenje u medije drastično smanjilo i da ću mnogo više ubuduće razmišljati o svemu što pišu. Jednostavno previše je izmišljanja, krivljenja stvari, proizvodnje istih. Neverovatno je prosto koliko je “sloboda medija” otišla u pogrešnom smeru. Ja sam uvek to smatrao pravom medija da bez ičijeg uticaja pišu o događaju kako se zbio, a zapravo je to izleda pravo medija da pišu o događaju kako im odgovara. Sami naslovi su više nego sugestivni. “Sumnjiva prijava policijske brutalnosti u Aranđelovcu”, “Student samo lakše povređen”… svaki naslov praktično pokušava da umanji značaj situacije.

Danas sam pričao sa Nemanjom i rekao mi je da mu je užasno zbog svega što se dešava i što su mu mediji priredili. Bio je na veštačenju u Beogradu i tu mu je utvrđeno da je primio najmanje 8 udaraca koje je nesumnjivo uradilo neko treće lice, tj. nije on sam to mogao da uradi.

Da li ste ovo možda negde pročitali?

Ja znam da ja nisam. Sam mi je rekao da je ovo uradio zbog drugih a ne zbog sebe. Ukoliko bar malo manje ljudi ubuduće budu tučeni on će biti zadovoljan što je njegov slučaj nešto doprineo. On od svega samo ima probleme i ništa više.

Čudno je koliko sve može da se prikaže tako kako odgovara pojedincima. Čudno je kako istina izgubila bitku i kako je sada mnogo važnije prodati novine, nego napisati šta se desilo. Čudno je kako je meni i dalje muka… ili to ipak nije čudno…

Nemanja budi dobro!

#2# Drugar, student, prebijen… kora od banane ili ne?

Posle još jednog dana od prebijanja, sve više toga se piše i sve više prećutkuje u domaćim medijima iz meni zaista nepoznatih razloga. Kako Nemanju znam lično i kako imamo i dobre zajedničke drugare iz Aranđelovca prosto mi je nerverovatno da gotovo svi mediji prećutkuju činjenicu da je Nemanja prvo primljen u bolnicu iste večeri kada je pušten kući, pa da mu je tokom popodneva pozlilo kada je ponovo otišao na preglede. Ovo je bitno da bi se imala ispravna slika o događaju. Da nije odmah otišao u bolnicu ne bi mogle ni da se ustanove povrede koje su mu nanete, već bi policija mogla da kaže kako ona nema veze sa time i da se on povredio tokom dana. Na kraju će ispasti da mu ništa nije ni bilo već da se okliznuo mrtav pijan i udario glavom o beton… i tako više puta… Ukoliko pogledamo još da u gotovo svim izveštajima piše da je bio vidno pijan, a da je imao 0.84 promila alkohola u krvi, a da je dozvoljeno 0.5, te kako izmerena odgovara količini od popijena oko 3 piva… teško da je mogao da bude vidno pijan. Zašto niko nije napravio tako jednostavnu analizu? Zašto je lakše ćutati i ići uz dlaku? Čemu to vodi?

Zašto se iskrivljuju činjenice? Ukoliko lekari nisu mogli da mu kažu da li su mu rebra polomljena ili nisu zbog čega pojedine dnevne novine navode kako nisu? Odakle njima izveštaji koje ni Nemanja nema?

Istakao bih i zaista profesionalno izveštavanje novinara B92 koji su jedini napisali, koliko sam ja primetio, da je iste večeri po prebijanju primljen u hitnu pomoć. 

 

Nemanja budi dobro!

 


Podrška i ljubav vs. kraj

Danas opet čitam tužne vesti. Dvoje mladih ljudi je u Novom Sadu izvršilo samoubistvo. Iako lično smatram da je oduzimanje sopstvenog života čin kukavice koji nema snage da se bori sa svojim problemima i da je najlakše odustati, mislim takođe da problem nije u pojedincima samo. Problem je mnogo širi. Jedna devojka je oduzela sebi mnoge radosne trenutke zato što je raskinula sa dečkom koga nije mogla da preboli, dok je druga zbog ocene ili porodičnih problema odlučila da prekine svoj mladi i poletni život…

 Jedna ocena ne može biti razlog da neko podigne ruku na sebe. Ali može biti kap koja je prelila čašu. Nešto u životu te učenice sigurno nije funkcionisalo. U tom uzrastu kod mladih se povremeno javlja i želja da sebi naude. Ipak, to je najčešće samo izraz revolta i nezadovoljstva. Dobar razgovor je najbolji lek za to. Od naše dece se u poslednje vreme puno očekuje, svi ih kritikujemo, a zauzvrat im dajemo jako malo podrške i pažnje. Tu mislim na školu, ali i na roditelje i celu socijalnu zajednicu – upozorava Branka Tišma.

Izvor press

Mislim da je gospođa Tišma upravo pogodila srž problema i koliko se današnje društvo uvuklo u jedno vrlo loše vrzino kolo. Bakama i dekama su penzije male, pa jedva sastavljaju kraj sa krajem. Mamama i tatama je na poslu svakodkevna borba za opstanak i trude se da se svojoj porodici pruže što više mogu. A deca… pa oni nažalost obično dobijaju najmanje i vremena i pažnje. Dani su nažalost prekratki da bi se sve postiglo, a deca će razumeti… Oni znaju da ih mi volimo… Oni znaju koliko nam znače… Oni znaju da imaju našu podršku… Da li je baš tako?

To što se nešto podrazumeva nikako ne mora da znači da je tačno, a još manje da ne treba da se izgovori. Rečenice poput “Volim te” i “Ponosan sam na tebe” užasno mnogo znače deci, a koštaju dve sekunde vremena. Mislite li da postoji bolja način ulaganja vremena?