Razmišljaš o novom poslu? Ovo je najvažnije pitanje

Svakoga dana donosimo mnogo odluka. Neke su lakše, neke teže. One koje utiču najviše na naše živote najteže je i doneti. Promena posla je svakako jedna od njih. Da biste odluku lakše doneli, dovoljno je da odgovorite na 1(+1) pitanje: Continue reading “Razmišljaš o novom poslu? Ovo je najvažnije pitanje”

Državo, ne bismo te više zadržavali

Odmah da razjasnimo sledeće: narodu ove zemlje svaka čast. Da nam nije nas, propali bismo odavno. Gledajući silu solidarnosti i samoorganizacije koja se podigla za vrlo kratko vreme, čovek ne može a da ne oseti ponos i da mu momentalno ne postane jasno zašto smo izdržavali sve i svašta kroz istoriju.

Zato što smo, na kraju dana, u najgorim situacijama tu jedni za druge. Možda u normalnim okolnostima to uzimamo previše zdravo za gotovo. Umislimo da smo sami, da se svako bori za sebe, ali to, vidimo ovih dana, i nije baš tako.

Sa druge strane, država je pokazala je neviđenu tromost, nespremnost i potpunu, ali potpunu dezorganizovanost. A kome takva država treba?

– Ne treba nam država koja nije u stanju da proceni opasnost.

– Ne treba nam država koja laže da je potpuno spremna za sve što dolazi, a četiri dana kasnije broji mrtve građane.

– Ne treba nam država koja ukida radio-amatere, zahvaljujući kojima je spašeno ko zna koliko ljudi.

– Ne treba nam ministar za vanredne situacije koji kao da ne postoji.

– Ne treba nam predsednik države koji se u pet dana poplave oglasi jednom i to potpuno drugim povodom.

– Ne treba nam ministar pravde koji obilazi ugrožena područja da bi se fotografisao.

– Ne treba nam ministar pravde kojeg rođeni građani hoće da linčuju (Krupanj)  jer se njihove nesreće setio tek kad mu je zafalilo lokacija za poziranje.

– Ne treba nam ministar policije koji sam upadne u blokadu na putu pa policija mora da spasava njega umesto ljudi koji su u pravoj nevolji.

– Ne treba nam ministar odbrane koji je po struci keramičar i o vojsci i odbrani ne zna ništa.

– Ne treba nam ministar odbrane koji ni u živom prenosu vanredne sednice vlade ne može a da se ne bavi političkim protivnicima.

Bn9PGCmIQAAovgv

– Ne treba nam premijer koji radi ono što nije njegov posao.

– Ne treba nam premijer koji ne radi svoj posao.

– Ne treba nam premijer koji histeriše, uzdiše, glumata, pravi dramske pauze od po pet minuta i izigrava mučenika.

– Ne treba nam premijer koji pozira u uglancanim cipelama ispred helikoptera ne shvatajući kakva kataklizma nadolazi.

– Ne treba nam premijer koji uprkos nemanju dana radnog staža van politike i svojoj nestručnosti za vanredne situacije naređuje jednom generalu Dikoviću šta i kako treba da radi.

– Ne treba nam premijer koji se sa svojom svitom vozika okolo čamcem u koji može da stane baš šestoro unesrećenih ljudi željnih suvog tla.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja katastrofu i nesreću koristi da bi došla na vlast u gradovima u kojima vlada opozicija.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja iz Beograda šalje dobrovoljce u Šabac, grad koji ima više od 50.000 stanovnika.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja te dobrovoljce iskoristi da bi smenila vlast u tom gradu.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja ne haje za Paraćin, u kojem nije na vlasti.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja dva dana ne obraća pažnju na apele Smederevske Palanke, u kojoj nije na vlasti.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja ne obraća pažnju na Svilajnac, u kojem nije na vlasti.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja danima dopušta da se Krupanj raspadne, jer ni tamo nisu na vlasti.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja vlast ne vrši jednako za sve građane već ih deli na ljude prvog i drugog reda, zavisno od toga za koga su glasali.

radio-amateri

********************************

Ne postoji dovoljno veliko priznanje koje treba odati svim sjajnim ljudima, policiji, vojci, stručnim spasiocima, desetinama hiljada volontera na svim frontovima, onima na terenu, ali i na internetu, radio amaterima, onima koji su spasavali ljude, ali i onima koji su spasavali životinje, onima koji su dali svoje poslednje da bi neko drugi imao bar nešto. Ne postoje dovoljno veliki epiteti za ono što smo svi zajedno uradili. A nisu ni potrebni, jer smo samo bili ljudi. Oni pravi.

Državnom rukovodstvu moguće je, sa druge strane, nameniti samo jednu poruku: sram vas bilo.

Zbog politizacije ljudske nesreće, zbog nesposobnosti i zbog toga što ste seli u fotelje za koje niste predviđeni ni znanjem ni strukom ni savešću, ne razmišljajući da li to može da ugrozi živote ljudi.

Da ne znam da nemate ni trunke savesti, možda bih rekao i kako bi trebalo da podnesete ostavke svi do jednog. Ovako ostaje samo – sram vas bilo. Pitanje je da li ste i toga dostojni.

Autor: Nenad Miroslavljevič

Blog drugastrana.net više nije dostupan ali Webarchive pamti i ovaj tekst

Đe ba zapelo

Pre par dana pogledah moj voljeni blog i statistiku njegovu. Uvideh tužnu činjenicu da sam ove godine samo 11 članaka napisao, a dosta je bilo zanimljivih tema.

Kao i prošli put kada sam pravio pauzu najteže je ponovo početi. Prvi tekst mora da bude dobar, da vi, moji prijatelji, znate da nisam zaboravio da pišem.

Dugo sam smišljao temu i tek juče svatih da “ne treba da razmišljam o čemu ću da pišem, već da pišem o čemu razmišljam”.

Od poslednjeg javljanja desile su se velike promene. Svakako poslovno najznačajnija je što nisam više deo KlikMee ekipe (bilo mi je zadovoljstvo raditi sa vama :D) , već sam sada deo sportske kladionice Mozzart zadužen za Internet marketing. Nakon 3 meseca mogu reći da sam doneo jako dobru odluku kada sam odlučio da pređem ovde jer je tim ljudi predvođen Perom zaista odličan, mada je malo falilo da budem u New Momentu. Ipak najveću zahvalnost za moj dolazak dugujem Viti, jednom od mojih najboljih prijatelja, koji me je i nagovorio da se uopšte prijavim na konkurs.

Za moj ego je sigurno veliki uticaj imao i mejl od Olga Golab iz Google-a povodom pozicije u Dablinu. Iako je komunikacija zastala, sama činjenica da me Google ima u svojoj bazi mi predstavlja ogromnu satisfakciju.

Što se tiče školovanja faks i dalje nisam završio, iako sam stigao do diplomskog na temu “Novi pristup marketing komunikacije baziran na mobilnom oglašavanju”, tako da do nove godine možete očekivati i te lepe vesti 🙂 Ujedno i da pohvalim Telenor Klik servis, mada moram priznati da su mi osećanja bila pomešana. Sa jedne strane mi je drago zbog razvoja mobilnog Interneta u Srbiji i verujem da ovakva usluga može tome mnogo da doprinese, sa druge strane ja sam dva meseca ranije potpisao ugovor na 2 godine gde je jedna od glavnih prednosti bila količina Internet podataka, pa se iskreno nadam da će Telenor preispitati svoje Prenesi Plus pakete.

Privatno sve ide kako treba, pa da ne kvarim 🙂 Mogu samo reći da me je Budimpešta ove godine oduševila!

U narednom periodu planiram da više prostora poklonim i opisivanju aplikacija za Android pošto je moja desna ruka postao HTC Desire, pa greota ne iskoristiti bar deo njegovih mogućnosti i na ovom blogu (osnovna verzija ovog teksta je kucana na njemu). To će verovatno biti na posebnom blogu, pa ujedno i pozovam sve koji žele da se bave istom temom da se udružimo 🙂 Do Social Opena možete očekivati i moja zapažanja posle 2 meseca aktivnog korišćenja ovog sjajnog telefona.

Sve više se zanimam za optimizaciju sajtova za pretraživače i društvene mreže (dakle društvene, ne socijalne), pa vam od sveg srca preporučujem odličan tekst Istoka Pavlovića na temu SEO optimizacija sajta koji je zaista odličan priručnik za sve početnike, a i one malo iskusnije 🙂 Jedna od stavki koju planiram posle diplomskog sebi da priuštim jeste detaljnije upoznavanje za Google Analytics i polaganje sertifikata. O tome više kada dođe vreme.

Blogopen Socialopen 2010

Ko se uželeo da me vidi idealna prilika će mu biti Social Open narednog vikenda u Novom Sadu, tako da ako već niste kupili karte sada je pravi trenutak 🙂

P.S. Biću u petak i na Tweetup-u u organizaciji Communis-a #TweetupCommunis 😉

P.P.S. Možda odem i na BizzBuzz krajem oktobra, ali to što ja nisam siguran ne znači da vi ne treba da odete 🙂

Da li radiš ono što želiš?

Svako od nas želi da bude srećan, ali put do nje nije uvek baš jasan. Čovek kako zadovolji jednu potrebu tako mu se rađa druga. Primera radi ranije sam želeo samo dinamičan posao, kada sam to dobio, onda sam želeo da više zarađujem… onda sam želeo da radim nešto drugo…

Da li ste vi srećni sa svojom trenutnom pozicijom?

Možda zvuči čudno, ali u trenutku kada zemlja samo što nije izašla iz krize, po nečijim rečima, ja razmišljam o tome šta bih ja voleo da radim i od čega bih želeo da živim. Šta je to što mi se sada čini zanimljivim za moj budući poziv.

Oduvek sam imao tu ambiciju u sebi da jednoga dana otvorim svoju firmu, ali dotle me čeka još veoma dug put u kome treba da steknem brojna znanja i kontakte.

Nisam krio ni ambiciju da postanem predavač, jer volim osećaj kada izađem pred ljude i prenosim im moje znanje. Kada razmenjujemo iskustva i dolazimo zajedno do novih saznanja. Kada vidim da posle predavanja i oni i ja odlazimo zadovoljni. Da bih postao predavač treba da imam i o čemu da predajem. Završavam marketing na Fakultetu organizacionih nauka, a retko se hvatam da čitam stručnu literaturu. Ono što ću pokušati da u narednom periodu bolje pokrijem jeste mobilni marketing, jer će mi to verovatno biti i tema diplomskog, a i verujem da je to nešto u čemu bih mogao da se probijem u ovoj našoj lepoj, ali hladnoj zemlji. Ne želim da budem samo još jedan predavač.

Želim da pokrenem diskusije, dam nove ideje, predloge rešenja problema. Mislim da je inovativnost jedna od mojih najboljih osobina, ali da je nisam dovoljno razvio, tj. materijalizovao kroz uspešne projekte.

Uz dovoljno rada i prava poznanstva verujem da će mi ova godina omogućiti da dosta napredujem na ovim poljima i da ću moći sa osmehom na licu da dočekam narednu.

Riječi koje život znače – Gost bloger Uglješa Erić

Drago mi je što mogu da ugostim još jednog prijatelja na ovom blogu i da prenesem njegovu priču i ukažem na gluposti koji neki pojedinci našeg društva i dalje rade, jer kao što Uglješa lepo reče:

Da li je lj ili l, da li ima ije, je, naizgled  tako nevažno, slovo gore-dole, ali mnogi ne znaju da su sitnice one koje život znače, a te mrvice u poslovanju, te mrvice imaju težinu prosječnog indijskog slona

Riječi koje život znače

Udahni duboko, broj do 10.

Do 10, dobro, 1, 2, 3, 4, 5, …. 101, 102, 103, ne, ne, ne ide, ne ide…..

Kako je sve počelo?!

Sve datira od perioda kada sam studentski život počeo na Voždovcu, stanujući u stanu drugara Prokke. Pošto je najbliža menza u studentskom domu  4. april, tu sam odlazio svaki dan na ručak i večeru. Ne, nije još ključni momenat. I tako, hrana nije loša, ali ja veliki, kalorija malo, uvijek malo.

Posle jedne osrednje večere, zaputim se prema stanici tramvaja, i na putu sa desne strane ugledam malu pekaru. Prostor, desetak kvadrata, prilično neuredno, ali mnogo ljudi čeka u redu. Na prvi pogled meni čudno, kako toliki ljudi, a pekara se jedva čak i primjeti, iako morate da prođete pored nje.

Ne budem ja lijen, sačekam u redu, uđem, vrtim glavom, razgledam asortiman, ali ne uspjeh da primjetim ništa više do hljeba i lepinja. Dođem na red.

-Izvoli momak.

-Daćete mi……… jedan hljeb.

-Hoćeš kesu?

-Ako nije problem.

-Izvoli, 40 dinara.

Platim, uputim se ka stanu. Hljeb, vruć. Dođem u stan, da probam kakav je, kad, ključni momenat broj jedan u priči, u životu nisam jeo bolji hljeb. Divota.

Sledeći put kada sam došao da kupim hljeb, razgovor je bio skoro pa isti gore navedenom, ali, ključni momenat broj dva, „komšija, nije hleb baš najsvežiji, ali lepinje jesu“.

Uzmem tada lepinju, oduševim se ponovo, kupe me činjenicom da im nije bitno što neće prodati taj hljeb koji je svijež, ali je samo hladan, nego mi ukažu da kupim ono što je toplo.

Dani teku, mijenjam mjesta stanovanja, ali svaka pomisao kupovine hljeba, svako pitanje za bilo koju pekaru, vode do underground pekare (tako sam je ja zvao, jer čak nema ni ime jasno istaknut,  ili ga ja nisam primjećivao). Mnogo puta preporučena, mnogo njene proizvodnje pojedeno.

Počinje druga godina, uzimam dom,  4. april, moje stanovanje se nastavlja na Voždovcu.

Teku dani, učenja mnogo, gladi još više. Sada i cimere uputim na pekaru, i svako jelo kasno u noć

počinje kupovinom hljeba u pomenutoj.

I, sve je idilično bilo, da ne dođosmo do ključnog momenta serije tri.

Ulazim, u pekaru, radi gazdarica,

-Dobro veče, kako ste, jel ima hljeba?!

-Ne, nema za tebe hljeba, i ovde se ne prodaje nikakav hljeb.

-Ne razumijem…

-Šta ne razumeš, ovde se prodaje hleb, hljeb ne možeš dobiti.

-Problem je što ja govorim hljeb?

-Kakav hljeb, to se ne govori tako, gde si pročitao da to piše, u kakvim knjigama.

-Ja sam iz Republike Srpske, ja tako pričam, ne vidim zašto vam to smeta.

-Ti sada živiš u Srbiji i ne možeš tako da govoriš, ispravno je hleb, i tačka.

-Gospođo, ja samo studiram u Srbiji, ali i ako budem nastavio da živim ovde i dalje ću da pričam

ijekavski, ma koliko to nekom smetalo.

Koliko si platio da studiraš kod nas?

-Hm, pođoh da kažem, tužna činjenica po vas je što sam ja vidjeo malo više od Srbije, a i dalje ću da gledam, a vi nećete dalje od ove loše stolarije, ali, umjesto toga, samo se nasmješim i izađem napolje.

Počinjem lagano da se tresem, adrenalin raste. U podsvjesti se osjećam  ugroženo, životinjski instinkt proradi u vama, mehanizam odbrane od zvijeri je uključen…

Brojim do 100, do 200, ne pomaže… Ne znam da li ja ta žena bila na drogama, na šarenim gljivama, da li ju  je možda u mladosti dečko Miloje sa Romanije ostavio, da li joj komšija pjeva pod tušem svako jutro, pa ima averziju prema ijekavskom, ali njenim postupcima moje divljenje pekari ne samo što se srušilo, nego se i zakopalo, nekih 3 metra pod zemlju.

Da li je lj ili l, da li ima ije, je, naizgled  tako nevažno, slovo gore-dole, ali mnogi ne znaju da su sitnice one koje život znače, a te mrvice u poslovanju, te mrvice imaju težinu prosječnog indijskog slona.

Ugljesha Eric aKa LoooD