Državo, ne bismo te više zadržavali

Odmah da razjasnimo sledeće: narodu ove zemlje svaka čast. Da nam nije nas, propali bismo odavno. Gledajući silu solidarnosti i samoorganizacije koja se podigla za vrlo kratko vreme, čovek ne može a da ne oseti ponos i da mu momentalno ne postane jasno zašto smo izdržavali sve i svašta kroz istoriju.

Zato što smo, na kraju dana, u najgorim situacijama tu jedni za druge. Možda u normalnim okolnostima to uzimamo previše zdravo za gotovo. Umislimo da smo sami, da se svako bori za sebe, ali to, vidimo ovih dana, i nije baš tako.

Sa druge strane, država je pokazala je neviđenu tromost, nespremnost i potpunu, ali potpunu dezorganizovanost. A kome takva država treba?

– Ne treba nam država koja nije u stanju da proceni opasnost.

– Ne treba nam država koja laže da je potpuno spremna za sve što dolazi, a četiri dana kasnije broji mrtve građane.

– Ne treba nam država koja ukida radio-amatere, zahvaljujući kojima je spašeno ko zna koliko ljudi.

– Ne treba nam ministar za vanredne situacije koji kao da ne postoji.

– Ne treba nam predsednik države koji se u pet dana poplave oglasi jednom i to potpuno drugim povodom.

– Ne treba nam ministar pravde koji obilazi ugrožena područja da bi se fotografisao.

– Ne treba nam ministar pravde kojeg rođeni građani hoće da linčuju (Krupanj)  jer se njihove nesreće setio tek kad mu je zafalilo lokacija za poziranje.

– Ne treba nam ministar policije koji sam upadne u blokadu na putu pa policija mora da spasava njega umesto ljudi koji su u pravoj nevolji.

– Ne treba nam ministar odbrane koji je po struci keramičar i o vojsci i odbrani ne zna ništa.

– Ne treba nam ministar odbrane koji ni u živom prenosu vanredne sednice vlade ne može a da se ne bavi političkim protivnicima.

Bn9PGCmIQAAovgv

– Ne treba nam premijer koji radi ono što nije njegov posao.

– Ne treba nam premijer koji ne radi svoj posao.

– Ne treba nam premijer koji histeriše, uzdiše, glumata, pravi dramske pauze od po pet minuta i izigrava mučenika.

– Ne treba nam premijer koji pozira u uglancanim cipelama ispred helikoptera ne shvatajući kakva kataklizma nadolazi.

– Ne treba nam premijer koji uprkos nemanju dana radnog staža van politike i svojoj nestručnosti za vanredne situacije naređuje jednom generalu Dikoviću šta i kako treba da radi.

– Ne treba nam premijer koji se sa svojom svitom vozika okolo čamcem u koji može da stane baš šestoro unesrećenih ljudi željnih suvog tla.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja katastrofu i nesreću koristi da bi došla na vlast u gradovima u kojima vlada opozicija.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja iz Beograda šalje dobrovoljce u Šabac, grad koji ima više od 50.000 stanovnika.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja te dobrovoljce iskoristi da bi smenila vlast u tom gradu.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja ne haje za Paraćin, u kojem nije na vlasti.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja dva dana ne obraća pažnju na apele Smederevske Palanke, u kojoj nije na vlasti.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja ne obraća pažnju na Svilajnac, u kojem nije na vlasti.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja danima dopušta da se Krupanj raspadne, jer ni tamo nisu na vlasti.

– Ne treba nam vladajuća stranka koja vlast ne vrši jednako za sve građane već ih deli na ljude prvog i drugog reda, zavisno od toga za koga su glasali.

radio-amateri

********************************

Ne postoji dovoljno veliko priznanje koje treba odati svim sjajnim ljudima, policiji, vojci, stručnim spasiocima, desetinama hiljada volontera na svim frontovima, onima na terenu, ali i na internetu, radio amaterima, onima koji su spasavali ljude, ali i onima koji su spasavali životinje, onima koji su dali svoje poslednje da bi neko drugi imao bar nešto. Ne postoje dovoljno veliki epiteti za ono što smo svi zajedno uradili. A nisu ni potrebni, jer smo samo bili ljudi. Oni pravi.

Državnom rukovodstvu moguće je, sa druge strane, nameniti samo jednu poruku: sram vas bilo.

Zbog politizacije ljudske nesreće, zbog nesposobnosti i zbog toga što ste seli u fotelje za koje niste predviđeni ni znanjem ni strukom ni savešću, ne razmišljajući da li to može da ugrozi živote ljudi.

Da ne znam da nemate ni trunke savesti, možda bih rekao i kako bi trebalo da podnesete ostavke svi do jednog. Ovako ostaje samo – sram vas bilo. Pitanje je da li ste i toga dostojni.

Autor: Nenad Miroslavljevič

Blog drugastrana.net više nije dostupan ali Webarchive pamti i ovaj tekst

Želiš cvet? – Idi u Holandiju! – Gost bloger The Traveler

Kraj januara se bliži, a ja tek sada objavljujem još jedan vrlo zanimljiv tekst našeg vrlo darovitor blogera The Traveler-a koji sam dobio još početkom meseca. Kakva su njena iskustva sa cvećarom u Beogradu saznaćete u naredim redovima.


Pogledam jedan buket, drugi aranžman, treću korpicu – sve papreno skupo!

Koliko bi koštalo da avionom odem do Holandije i sama uberem cvet?- verovatno bi bilo povoljnije nego kupovina u cvećari Ivona…

Juče sam, želeći da kupim drugarici neko cveće za rođendan svratila u cvećaru na Zvezdari. Na izlasku iz nje pomislih: – I da, još jedna priča za Prokkin blog.

Iako je usput bilo nekoliko cvećara, odlučih da kupim nešto baš u ovoj, blještavoj, kod Cvetkove pijace. Ulazim, a unutra popriličan haos- verovatno je došla neka porudžbina pa su bili fokusirani na sređivanje vazni i raznovrsnog cveća. U cvećari je bilo tri prodavačice, jedna srednjih godina i dve mlađe, za koje mislim da su joj ćerke. Nasmejem se, poželim Srećnu Novu Godinu i počeh pogledom da tražim cveće koje bi najviše obradovalo moju drugaricu.

Prodavačica 1: Izvolite, šta želite?

TT: Želim nešto jednostavno i lepo za moju drugaricu. Danas joj je rođendan.

Pogledam jedan buket, drugi aranžman, treću korpicu – sve papreno skupo!

Da ne kupujem često cveće pomislila bih da je to normalna cena za lepe aranžmane, ali pošto volim da obradujem drage ljude na ovaj način imam priliku da uporedim cene. To me je navelo da se zapitam: koliko bi koštalo da avionom odem do Holandije i sama uberem cvet?- verovatno bi bilo povoljnije nego kupovina u cvećari Ivona….

Reših da napravim neki svoj aranžman. Pitala sam da li imaju lale na šta su mi odgovorili da nemaju. Videvši da su više zainteresovane da srede haos koji su imali u radnji nego da se posvete meni i mom aranžmanu, rešila sam da kupim lepe roze ruže. Izdvajale su se od ostalih zato što su bile jednostavne, kratke, nežne, izuzetno sveže i za razliku od ostalih nisu izgledale glomazno i hibridno.

TT: Koliko su ove roze ruže?

Prodavačica 1: 100 din

TT: dajte mi molim Vas tri

Prodavačica 1: da, one su Vam baš sveže, samo što su stigle

TT: da, vidim, zato su mi se i dopale

Prodavačica 1: Kako želite da Vam upakujemo?

TT: Nešto jednostavno, ne previše naglašeno ali lepo

Prodavačica 1 (obraćajući se mlađoj koleginici, verovatno ćerki): Stavi traku na ove ruže

Pustim ja devojku da mi ona upakuje ruže (često volim da kažem ubacite mi ovo ili ono i napravim svoj buket, onako kako se meni sviđa, ali sada mislim da to zbog stava prodavaca ne bi bilo poželjno te sam odlučila da se oslonim na njihovu kreativnost) ali ona je samo zavila drške i to par santimetara i kada je završila izgovorila:

Prodavačica 2: 450 din.

TT: kako 450? Zar nije 300?

Prodavačica 2: dobro, onda 300.

TT: najbolje da proverite sa svojim koleginicama, ne bih da Vam dam manje novca nego što treba

Prodavačica 2: ma dobro, 300

i krene da se savija ispod pulta.

Onda sam pitala ove dve prodavačice koje su mi rekle da ove ruže koštaju po 100 din koliko su zapravo ruže i one su potvrdile. Prodavačica koja mi je upakovala ruže dala mi je fiskalni račun koji nažalost nisam uzela jer sam i dalje bila zapanjena cenama koje su bile oko mene.

Bilo mi je začuđujuće da sam samo 300 dinara platila 3 cveta na ovakvom mestu, a još više me je začudila činjenica da su 3 prodavca nezainteresovana da izađu u susret kupcu i ponude mu nešto što mu odgovara.

Takođe mi je zanimljivo njihovo tumačenje reči jednostavno – njima to očigledno znači siromašno i malo. Bilo je logično da tražim nešto sa mnogo cirkona, perlica i fency ukrasa – takve aranžmane su očigledno umeli da prave.

Izašla sam iz cvećare, pogledala naziv- Ivona i iskreno se pitala dve stvari: gde se izgubio taj značaj cveta i darivanja jednostavnosti i savršenstva kroz cvet (zbog čega postoji potreba da se toliko natrpa ukrasima i uguši jedinstvenost ovog dara prirode) i koliko bi koštalo da otvorim svoju fency cvećaru- mogu da kucam šta god u fiskalnoj kasi a mogu sigurno da priuštim sebi put u Holandiju i da sama odabiram i berem cveće koje ću posle papreno prodavati Beograđanima koji žele prirodu upakovanu u bezbroj veštačkih ukrasa.

Riječi koje život znače – Gost bloger Uglješa Erić

Drago mi je što mogu da ugostim još jednog prijatelja na ovom blogu i da prenesem njegovu priču i ukažem na gluposti koji neki pojedinci našeg društva i dalje rade, jer kao što Uglješa lepo reče:

Da li je lj ili l, da li ima ije, je, naizgled  tako nevažno, slovo gore-dole, ali mnogi ne znaju da su sitnice one koje život znače, a te mrvice u poslovanju, te mrvice imaju težinu prosječnog indijskog slona

Riječi koje život znače

Udahni duboko, broj do 10.

Do 10, dobro, 1, 2, 3, 4, 5, …. 101, 102, 103, ne, ne, ne ide, ne ide…..

Kako je sve počelo?!

Sve datira od perioda kada sam studentski život počeo na Voždovcu, stanujući u stanu drugara Prokke. Pošto je najbliža menza u studentskom domu  4. april, tu sam odlazio svaki dan na ručak i večeru. Ne, nije još ključni momenat. I tako, hrana nije loša, ali ja veliki, kalorija malo, uvijek malo.

Posle jedne osrednje večere, zaputim se prema stanici tramvaja, i na putu sa desne strane ugledam malu pekaru. Prostor, desetak kvadrata, prilično neuredno, ali mnogo ljudi čeka u redu. Na prvi pogled meni čudno, kako toliki ljudi, a pekara se jedva čak i primjeti, iako morate da prođete pored nje.

Ne budem ja lijen, sačekam u redu, uđem, vrtim glavom, razgledam asortiman, ali ne uspjeh da primjetim ništa više do hljeba i lepinja. Dođem na red.

-Izvoli momak.

-Daćete mi……… jedan hljeb.

-Hoćeš kesu?

-Ako nije problem.

-Izvoli, 40 dinara.

Platim, uputim se ka stanu. Hljeb, vruć. Dođem u stan, da probam kakav je, kad, ključni momenat broj jedan u priči, u životu nisam jeo bolji hljeb. Divota.

Sledeći put kada sam došao da kupim hljeb, razgovor je bio skoro pa isti gore navedenom, ali, ključni momenat broj dva, „komšija, nije hleb baš najsvežiji, ali lepinje jesu“.

Uzmem tada lepinju, oduševim se ponovo, kupe me činjenicom da im nije bitno što neće prodati taj hljeb koji je svijež, ali je samo hladan, nego mi ukažu da kupim ono što je toplo.

Dani teku, mijenjam mjesta stanovanja, ali svaka pomisao kupovine hljeba, svako pitanje za bilo koju pekaru, vode do underground pekare (tako sam je ja zvao, jer čak nema ni ime jasno istaknut,  ili ga ja nisam primjećivao). Mnogo puta preporučena, mnogo njene proizvodnje pojedeno.

Počinje druga godina, uzimam dom,  4. april, moje stanovanje se nastavlja na Voždovcu.

Teku dani, učenja mnogo, gladi još više. Sada i cimere uputim na pekaru, i svako jelo kasno u noć

počinje kupovinom hljeba u pomenutoj.

I, sve je idilično bilo, da ne dođosmo do ključnog momenta serije tri.

Ulazim, u pekaru, radi gazdarica,

-Dobro veče, kako ste, jel ima hljeba?!

-Ne, nema za tebe hljeba, i ovde se ne prodaje nikakav hljeb.

-Ne razumijem…

-Šta ne razumeš, ovde se prodaje hleb, hljeb ne možeš dobiti.

-Problem je što ja govorim hljeb?

-Kakav hljeb, to se ne govori tako, gde si pročitao da to piše, u kakvim knjigama.

-Ja sam iz Republike Srpske, ja tako pričam, ne vidim zašto vam to smeta.

-Ti sada živiš u Srbiji i ne možeš tako da govoriš, ispravno je hleb, i tačka.

-Gospođo, ja samo studiram u Srbiji, ali i ako budem nastavio da živim ovde i dalje ću da pričam

ijekavski, ma koliko to nekom smetalo.

Koliko si platio da studiraš kod nas?

-Hm, pođoh da kažem, tužna činjenica po vas je što sam ja vidjeo malo više od Srbije, a i dalje ću da gledam, a vi nećete dalje od ove loše stolarije, ali, umjesto toga, samo se nasmješim i izađem napolje.

Počinjem lagano da se tresem, adrenalin raste. U podsvjesti se osjećam  ugroženo, životinjski instinkt proradi u vama, mehanizam odbrane od zvijeri je uključen…

Brojim do 100, do 200, ne pomaže… Ne znam da li ja ta žena bila na drogama, na šarenim gljivama, da li ju  je možda u mladosti dečko Miloje sa Romanije ostavio, da li joj komšija pjeva pod tušem svako jutro, pa ima averziju prema ijekavskom, ali njenim postupcima moje divljenje pekari ne samo što se srušilo, nego se i zakopalo, nekih 3 metra pod zemlju.

Da li je lj ili l, da li ima ije, je, naizgled  tako nevažno, slovo gore-dole, ali mnogi ne znaju da su sitnice one koje život znače, a te mrvice u poslovanju, te mrvice imaju težinu prosječnog indijskog slona.

Ugljesha Eric aKa LoooD

Badnjak u celofanu – Gost bloger The Traveler

U ove praznične dane pogledajmo i drugu stranu onoga što se dešava pod senkom globalizacije. Još jedan zanimljiv tekst donosi nam The Traveler.

Ulazim u prodavnicu (Idea), uzimam korpu, prolazim pored dela sa voćem i povrćem- i ugledam ih! Badnjaci u celofanu, baš pored paradajza, kupusa i jabuka. Zastajem da se uverim za svaki slučaj, ipak je ovo slavlje trajalo danima pa mi je možda praznično raspoloženje udarilo u glavu, ali ne, Badnjaci u celofanskoj kesici stoje i dalje tu, upakovani baš kao kokice ili čips.

Poželeh da nađem pozitivnu stranu tog preduzetničko-prodajnog poduhvata ali zaista ne umem. Zaista sve negativne konotacije mi padaju na pamet. I sada razmišljam- da li je bolje prodavanje badnjaka na ulici i pijaci ili ovako u prodavnici? Sa jedne strane imamo čitavu seču hrastova pred Badnje veče gde ljudi želeći da zarade koji dinar kidaju i lome delove šume i tako prave bukete koji će kasnije krasiti nečije pragove i domove. Mogu samo da zamislim prizor nakon Božića i te šume koje su vidno očerupane. Sa druge strane, ne mislim da je dotični preduzetnik, u ovom slučaju dobavljač Idea-inih prodavnica kupio svoju hrastovu šumu i onda lično nju ojadio kako bi potrošačima ponudio novi-stari proizvod na tržištu. Lično bih vrlo volela da vidim njegove poslovne knjige i vidim na koji način dolazi do sirovina, ali zapravo verovatno se on dobro ušuškao i našao rupicu u zakonu tako da to više nije ni bitno.

I prosto ne znam šta je žalije gledati: da li te šume nakon svega, da li te iste badnjake koji se ne koriste za svrhu kojoj su namenjeni (da izgore za Božićno jutro dok polaženik govori lepe želje na radost ukućana), već služe kao puka dekoracija pragova kuća, vrata, stolova, i čini mi se najveći idiotizam-branika automobila, ili pak kontejnere, parkove (jer pobogu „ne valja da se baci badnjak u đubre” ili ulice pored pijace gde se bacaju oni iskorišćeni ili pak neprodati Badnjaci nakon Božića.

A šta se desilo sa onim starim običajima? Oni o kojima sam slušala u svom selu i o kojima gledamo na televiziji u oči Božića? Da, da, baš ti običaji koji govore da je Badnjak nešto posebno, a odlazak u sopstvenu šumu, odabir onog pravog, zasecanje drveta i donošenje ispred kuće kao poseban Božićni ritual.

Da li smo veći vernici ukoliko očerupamo prirodu i donesemo je na sto na par dana, zaboravljajući sve osim da kupimo nešto što liči na ritualno ponašanje, ili pak u svojim srcima nosimo priču koja će nas podsećati kako je to nekada bilo? Možda je najbolje napraviti svoj način u skladu sa svim tim, a pokolenjima prenositi dobru poruku- da je najbitnije poštovanje, zdravlje i sloga kako za vreme Božića tako i ostalih dana, da je pravoslavlje u nama a ne u celofanskoj kesi i da je želeti dobro iznad svega za svaku veru i religiju pa i tu koju ste Vi izabrali.

Srećan Božić

Hristor se Rodi!

Dok članak “Susret sa kompanijom „Mokra krpa” iz dana u dan beleži sve veću čitanost, a “Inicijativnost i ljubaznost- više od reklame!” daje nove teme za razmišljanja, The Traveler nam donosi još jedno svoje zanimljivo iskustvo.

SMS ubija, zar ne? – Gost bloger The Traveler

Dok članak “Susret sa kompanijom „Mokra krpa” iz dana u dan beleži sve veću čitanost, a “Inicijativnost i ljubaznost- više od reklame!” daje nove teme za razmišljanja, The Traveler nam donosi još jedno svoje zanimljivo iskustvo.

bus-driverNedavno sam se, vozeći se ponovo autobusom, osetila poprilično nebezbedno. Radni dan je, kasni večernji časovi, poslednji dnevni autobus. Ulazim, sedam i…safari počinje.
Prvo me je privukla priča telefonom. Vozač u ranim 30-im je neprestano telefonirao. U trenutku kada je završio razgovor, ponovo je buljio u telefon, verovatno u imenik i okretao nove brojeve telefona. I tada sam se setila! Jednom sam išla baš tom 25-icom celu trasu- od Karaburme do Kumodraža, i da, to je taj! To je taj isti vozač koji celu trasu, nooon stop razgovara telefonom i piše poruke. To je taj isti koji nije video da nisu svi putnici izašli, to je taj što je “čukao poruke” iako mu je bilo zeleno svetlo koje on nije primetio, to je taj što uvek ima šta da priča i baš dok vozi. Da, poželela sam da sama držim volan u rukama i sopstvenim očima gledam na put, da prevezem to malo studentarije koji se vraćaju ranije iz grada, i ono malo zalutalih gospođa koje nisu ranije krenule sa kafe od drugarice. I onda se desilo čudo! Vozač više nije imao sa kim da priča. Pomislih: “Dar sa neba!”, ali avaj…sms je tu! Čovek ladno poče da kuca duge poruke i pritom ni ne gleda na put. Verovatno je umislio da je Miško i da može i zatvorenih očiju. Pomislih, možda i mi, ceo autobus, treba da počne da viče “Veeerujemo, verujemo”, pa reko’ da dignem bunu i razbudim ono malo mojih saputnika, ali u tom trenutku je došla nova zanimacija- kolega vozač ulazi na novoj stanici. Miško je konačno dobio sagovornika!
Svima nam je laknulo, tada je bar gledao na put ponekad.

warning_bus_driver_in_bad_moodUvek sam se divila vozačima autobusa. Oni treba da budu uvek pažljivi, pouzdani i strpljivi. Pogotovo ovi iz GSP-a, pogotovo na vrućini, i pogotovo u špicu. Kada god bih birala da li da idem sama kolima na more ili da idem autobusom, uvek bih izabrala autobus, jer kakav god da je vozač, zna put, iskusan je i u 95% slučajeva jako pouzdan i vešt. Ali šta se dešava sa ovim vanzemaljcima u GSP-u koji sve vreme ugrožavaju živote putnicima i svoju ličnu bezbednost? Ko će da zabrani mobilne telefone vozačima?
Koliko puta vam se desilo da vozač užina burek i jogurt baš u nekoj opasnoj krivini, a onda hvata volan u pauzi brisanja masti o rukav? Da li ste i vi prisustvovali situaciji da volan vozaču služi kao dobar podmetač za dnevne novine koje još uvek nije pročitao i to baš između dve najprometnije stanice? Koliko puta vam se desilo da vozač nagari, seče u krivinama, bude drzak i bezbrazan a onda dođe na poslednju stanicu i vi shvatite njegovu misiju- 5 minuta duže za pivce sa drugarima vozačima i kondukterima u hladu na okretnici. E ono što mene zanima je: ko kažnjava tako nešto? Ili pak, zbog čega se oni odlični vozači ne nagrađuju? Zaista ima sjajnih i savesnih a to očigledno nikoga nije briga. Čula sam da postoje zakoni i pravila za sudare, ali šta se dešava sa svim onim što se dešava pre sudara, ono što prouzrokuje nesreće. Zbog čega niko ne brine o tome?

I u trenutku kada je leto, svi se žale na redovnost vozila, ja pre svega predlažem da se pre ulaska u gradski prevoz prekrstite. Ne može da škodi čak iako ste agnostik. No ukoliko radije preferirate nereligijske obrede, šetnja je sjajna stvar i za zdravlje tela i za zdravlje duha.
Dobra obuća i put pod noge. Šetnja je odlična stvar. Mada me ne bi čudilo da uvedu porez i na šetnju. U odnosu na ostale smrtnike koji se voze GSP-om, šetnja mu dođe kao pravi luksuz.

Živela šetnja!

Inicijativnost i ljubaznost- više od reklame! – Gost bloger The Traveler

Posle izuzetno čitanog članka “Susret sa kompanijom „Mokra krpa”” The Traveler nam donosi još jedno svoje dragoceno iskustvo.
p-customer-serviceJuče sam ušla u apoteku na Auto-komandi (preko puta Franša i podzemnog prolaza). Pozdravio me je ljubazni mladić i pitao šta želim. Vadeći mobilni kako bih se podsetila naziva leka koji treba da kupim šalili smo se zajedno kako mi treba puškica. Pitala sam ga za lek, a on je rekao da nema baš taj, već da ima zamenu koju ja nisam prihvatila. Objasnio mi je da je sastav potpuno isti, da ima isti efekat i da je samo proizvođač drugačiji. Ponudio je da sačeka (iako je bio kraj radnog vremena) dok ja pozovem doktorku da proverim, ali je bilo 20:58 i bilo je kasno da je zovem. Štreberski sam odgovorila da mi treba baš taj lek i zahvalila mu se. On se nasmejao i rekao da je to moja odluka.

Krenula sam da izlazim i onda je on doviknuo: “Ali znate da mi nudimo 15% popusta celog meseca za sve što nije lek? Imamo čak i 50% popusta za trudnice.” Okrenula sam se, nasmejala se i odgovorila da trudnica još uvek nisam, ali da ću uskoro na more pa će biti puno zezalica na kojima je dobro uštedeti tih njegovih 15%. A kada sam se okrenula, videla sam da drži flajer i ima onaj papy eye, u fazonu, “kupi nešto i od nas”, ali na pristojan i fin način. Uzela sam flajer i svakako ću se potruditi da, iako nije u blizini moje kuće, tu obavim kupovinu pred more. Možda ću zvučati kao neka baba, ali rizikujem da sa vama podelim svoj stav- ne sreću se često mlade i preduzimljive osobe u Beogradu, nažalost… Biti ljubazan, pristojan, šarmantan, boriti se za nešto malo u šta veruješ pa bila to i prodaja još dva preparata koja će povećati prodaju u doba krize, ili pak osmeh koji ćeš da dobiješ ili daš i njim ulepšaš svakodnevicu, čini mi se da su sve češće zaboravljene vrednosti.

Zato podržavam inicijativnost i dobrog trgovca! 🙂

A šta ako oglas nije efikasan? – gost bloger Predrag Milićević

Još jedan sjajan članak u Peđinoj seriji. Obavezno štivo za sve one koji imaju dodirnih tačaka sa marketingom i advertajzingom.

oglas-1

A šta ako oglas nije efikasan?

Onda on ne vrši svoju funkciju.

A ako oglas ne vrši svoju funkciju, zapitajte se…

• Da li znate kome se obraćate (kog su pola, kojih godina, koliko para imaju, šta čitaju, šta vole, šta ne vole, kakvi su im stavovi, predrasude, kojim jezikom (dijalektom) govore…)?

• Da li znate kako kupci doživljavaju vaš proizvod/uslugu/kompaniju?

(Marketing nije borba karakteristika, već borba percepcija! Nije borba onoga što proizvodi/usluge/kompanije jesu, već onoga kako ih potrošači doživljavaju).

• Da li znate zašto ga tako doživljavaju?

• Da li znate šta oni žele i zašto to žele (šta ih motiviše)?

(Ne šta im treba, već šta žele – John O’Toole, kanadski političar, svojevremeno je rekao »Da, ja prodajem ljudima stvari koje im ne trebaju. Međutim, ne mogu im prodati nešto što ne žele. Čak i uz pomoć advertajzinga. Čak i kad bih to želeo.«)

oglas-2• Da li znate kako treba da im se obraćate (s obzirom na jezik, stavove, predrasude…)?

• Da li znate zašto im se obraćate (šta želite od kupaca, šta oni treba da urade kad pročitaju vaš oglas)?

• Da li znate šta poručujete (USP – “Unique Sales Proposal” – jedinstvena prodajna ponuda), koje koristi (ne karakteristike, ne prednosti) promovišete?

• Da li znate gde (mediji) i kada (termini) treba da se obraćate? Koliko često?

• Da li znate zašto bi vam neko verovao (kako gradite svoj kredibilitet – ko je pomenuo PR komunikaciju pre advertajzing komunikacije?)?

Precizni (ili bar što precizniji) odgovori na prethodna pitanja omogućavaju kreiranje adekvatnog rešenja za oglas, jer ćete znati kako da komunicirate poruku koju taj oglas treba da prenese. I onda ćete imati dobar, kvalitetan i efikasan oglas. A možda i lep…

A isto važi i za TV spot. Princip je isti, samo što se mrda…

Susret sa kompanijom „Mokra krpa” – Gost bloger The Traveler

p-mokra-krpa1U ovom odličnom tekstu The Traveler prenosi svoje “sjano” iskustvo prilikom razgovora za posao koje verujem da su još mnogi doživeli, a voleo bih da kao posledica ovog članka takvih razgovora ubuduće bude manje. Kroz izuzetno zanimljivu formu dijaloga propraćenih njenim razmišljanjima dočaraće vam našu poslovnu svakodnevnicu.

Susret sa kompanijom „Mokra krpa”

Likovi:

The Traveler iliti ja, u daljem tekstu TT

Curly, moja drugarica

Knight Joculenzije, redovni poslovni savetnik i još po nešto, u delu teksta kao KJ

Musculus, drug koji ima nadprosečan IQ i u slobodno vreme se bavi ozbiljno zdravom ishranom, treniranjem, bildovanjem, kompjuterskim mrežama i pomalo hakovanjem

Sagovornik x, predstavljen kao Maja

Sagovornik y, nije predstavljen

Sagovornik z, Lala Milosavljević, dotični HR- trener kompanije „Mokra krpa”

Mesta desavanja:

1. Jedna sasvim obična kuhinja

2. Firma iliti kompanija FALCO, Bulevar Vojvode Putnika 36, Beograd

u daljem tekstu pominjana kao „Mokra krpa” zbog izuzetne poverljivosti informacija.

Petak, negde posle 19h

Sve počinje telefonskim pozivom:

Curly: (usplahirenog tona, jedva dolazeći do daha brzo saopštava informaciju).

Sada će te zvati jedna žena iz marketinške agnecije. Mene su zvali pa sam im dala tvoj broj telefona. U pitanju je posao i zaposlenje.

TT: Kakav posao? O čemu se radi?

Curly: mene je zvala neka žena i ja sam joj tebe preporučila. ‘aj’ ćao, sa’će da te zovu, da ne dužimo i ne zadržavamo vezu. (:tup: – veza prekinuta)

Knight Joculenziju koji je bio samnom u kuhinji u trenutku kada je Curly zvala prenesoh u jednoj rečenici o čemu se radi.

 

Prošlo je desetak minuta dok ponovo nije zazvonio telefon. U tih 10 minuta naravno ja sam razmišljala- ko će me zvati, na koji način da se pripremim, šta da im pričam o sebi ukoliko pitaju i zašto pobogu zovu mene i to telefonom u 7 uveče. Činjenica da Curly od skoro radi u HR kompaniji mi je dala ohrabrenje da razmišljam pozivitno. Curly je sigurno bila u prilici da me nekom preporuči, razmišljah u sebi; možda je head hunting agencija ili pak neka omladinska zadruga sa kojom sarađuje. Divno je što me se setila, car je!

Zvonjava telefona prekinu moje razmišljanje o tome. Continue reading “Susret sa kompanijom „Mokra krpa” – Gost bloger The Traveler”

Photoshop kao suština marketinga – Gost bloger Predrag Milićević

p-pedya-marketing-grafikVrlo zanimljiv tekst Predraga Milićevića (“izvođača marketinških radova” sa 15-ogodišnjim iskustvom u malim i velikim kompanijama širom Beograda) o čestom (i vrlo pogrešnom) poimanju marketinga od strane “stručnih” (rukovodećih) lica.

Photoshop kao suština marketinga

Postoji čudno verovanje u našem narodu, da ko ima oglas – ima i marketing.

Postoji još čudnije verovanje u našem narodu da oglas (pa samim tim i marketing) svako zna i ume da radi. Dobro, možda ne baš svako, ali svako ko zna da crta u Corelu, ili u Photoshopu. Otprilike, uključi se računar, uđe se u neki od programa i – posle sve ide samo od sebe – i definisanje poruke i osmišljavanje naslova i osmišljavanje teksta i izbor boja i izbor fontova i kreiranje ilustracije i… O izboru medija da i ne govorimo.

Naše podneblje je bogomdano za naturščike raznih vrsta, jer postoje osobe koje će im rado poveriti budućnost svojih projekata (da ne zvučim pretenciozno, pa da kažem “svojih kompanija”) na kojima mogu “in vivo” do mile volje da vežbaju nešto što ne znaju, ali vole to da rade. Jedini uslov je da su jeftini. (Da pojasnim – jeftino je ono što malo platite, ali vredi i manje, a povoljno je ono što vredi više nego što ste platili…)
Continue reading “Photoshop kao suština marketinga – Gost bloger Predrag Milićević”

Imate li Vi neko pitanje? – Gost bloger Predrag Milićević

p-pitanjePosle veoma čitanog članka Dobar dan, kako ste? Peđa nam donosi i priču o drugoj strani medalje, tj. koja su to pitanja koja bi mi mogli da postavimo potencijalnim poslodavcima.

Imate li Vi neko pitanje?

Skinuli ste pitanja sa Interneta. Izguglovali (buduću?) kompaniju, prikupili sve informacije, zapisali sve detalje, napravili SWOT analizu sebe samih(!), iskreirali sliku o sebi sa svim manama i vrlinama, diferencirali se, pozicionirali, spremili odgovore na sva pitanja… i otišli na razgovor za posao. Pucate od samopouzdanja, jer ništa ne može da Vas iznenadi. Tačno? Pa, ne baš…

Postoji još jedno vrlo uobičajeno pitanje na kome „ginu“ mnogi, a ono je vrlo jednostavno i glasi „Imate li Vi neko pitanje?“.
Continue reading “Imate li Vi neko pitanje? – Gost bloger Predrag Milićević”