Većina nas ima razvijen takmičarski duh. Želimo da budemo bar isti, ali po mogućstvu bolji od drugih. Neki ne birajući sredstava i ne gledajući cenu. Važno je biti bolji. Važno je biti ispred drugoga. Dugo sam bio sličnog mentaliteta. Ne baš tolko ekstremnog, kao što navedoh u primeru, ali sam u maltene svemu što sam radio pravio mini takmičenja. Dokazivao sam sebi iznova da sam bolji od drugih. Da li je to zapravo nesigurnost u pitanju?

Nisam ni psiholog (mada položih psihologiju na fakultetu) ni psihijatar, tako da sa njihovog stanovništva nemam odgovor. Ono što sa sigurnošću znam jeste da “poraz” može biti mnogo slađi od pobede. Biti drugi je nekada mnogo lepše nego biti prvi, pogotovu ako ste vi tom nekome pomogli da dođe do prve pozicije. Bilo da se radi o sitnicama kao što su tablići ili ko će prvi stići do drveta, isto pravilo se može primeniti i na mnogo veća životna pitanja poput posla. Razmislite samo situaciju da vi i vaš prijatelj radite u firmi, da nekome sledi unepređenje ali samo na osnovu preporuke kolega. Umesto da spletkarite i skupljate glasove ko naši političari ne bi li došli do unapređenja, dogovorite se, pomognete prijatelju i… On dobije unapređenje, stoga je srećan. Vaš prijatelj je na višoj poziciji pa ste i vi srećni. Dakle svi srećni i zadovoljni, a nigde loše atmosfere.

Zar niste bar neki put u životu popustili zato što ste želeli da dodatno motivišete drugu stranu? Recimo kada ste igrali neku novu igru sa kartama ili na kompjuteru, šutirali lopte. Zar svako od nas kad se igra sa decom ne pravi smešne poteze kako bi njih zasmejali i motivisali da to što rade nastave, jer će tako biti još bolji. 

Da li je poraz ipak lepši od pobede?

Meni da 🙂