Riječi koje život znače – Gost bloger Uglješa Erić

Drago mi je što mogu da ugostim još jednog prijatelja na ovom blogu i da prenesem njegovu priču i ukažem na gluposti koji neki pojedinci našeg društva i dalje rade, jer kao što Uglješa lepo reče:

Da li je lj ili l, da li ima ije, je, naizgled  tako nevažno, slovo gore-dole, ali mnogi ne znaju da su sitnice one koje život znače, a te mrvice u poslovanju, te mrvice imaju težinu prosječnog indijskog slona

Riječi koje život znače

Udahni duboko, broj do 10.

Do 10, dobro, 1, 2, 3, 4, 5, …. 101, 102, 103, ne, ne, ne ide, ne ide…..

Kako je sve počelo?!

Sve datira od perioda kada sam studentski život počeo na Voždovcu, stanujući u stanu drugara Prokke. Pošto je najbliža menza u studentskom domu  4. april, tu sam odlazio svaki dan na ručak i večeru. Ne, nije još ključni momenat. I tako, hrana nije loša, ali ja veliki, kalorija malo, uvijek malo.

Posle jedne osrednje večere, zaputim se prema stanici tramvaja, i na putu sa desne strane ugledam malu pekaru. Prostor, desetak kvadrata, prilično neuredno, ali mnogo ljudi čeka u redu. Na prvi pogled meni čudno, kako toliki ljudi, a pekara se jedva čak i primjeti, iako morate da prođete pored nje.

Ne budem ja lijen, sačekam u redu, uđem, vrtim glavom, razgledam asortiman, ali ne uspjeh da primjetim ništa više do hljeba i lepinja. Dođem na red.

-Izvoli momak.

-Daćete mi……… jedan hljeb.

-Hoćeš kesu?

-Ako nije problem.

-Izvoli, 40 dinara.

Platim, uputim se ka stanu. Hljeb, vruć. Dođem u stan, da probam kakav je, kad, ključni momenat broj jedan u priči, u životu nisam jeo bolji hljeb. Divota.

Sledeći put kada sam došao da kupim hljeb, razgovor je bio skoro pa isti gore navedenom, ali, ključni momenat broj dva, „komšija, nije hleb baš najsvežiji, ali lepinje jesu“.

Uzmem tada lepinju, oduševim se ponovo, kupe me činjenicom da im nije bitno što neće prodati taj hljeb koji je svijež, ali je samo hladan, nego mi ukažu da kupim ono što je toplo.

Dani teku, mijenjam mjesta stanovanja, ali svaka pomisao kupovine hljeba, svako pitanje za bilo koju pekaru, vode do underground pekare (tako sam je ja zvao, jer čak nema ni ime jasno istaknut,  ili ga ja nisam primjećivao). Mnogo puta preporučena, mnogo njene proizvodnje pojedeno.

Počinje druga godina, uzimam dom,  4. april, moje stanovanje se nastavlja na Voždovcu.

Teku dani, učenja mnogo, gladi još više. Sada i cimere uputim na pekaru, i svako jelo kasno u noć

počinje kupovinom hljeba u pomenutoj.

I, sve je idilično bilo, da ne dođosmo do ključnog momenta serije tri.

Ulazim, u pekaru, radi gazdarica,

-Dobro veče, kako ste, jel ima hljeba?!

-Ne, nema za tebe hljeba, i ovde se ne prodaje nikakav hljeb.

-Ne razumijem…

-Šta ne razumeš, ovde se prodaje hleb, hljeb ne možeš dobiti.

-Problem je što ja govorim hljeb?

-Kakav hljeb, to se ne govori tako, gde si pročitao da to piše, u kakvim knjigama.

-Ja sam iz Republike Srpske, ja tako pričam, ne vidim zašto vam to smeta.

-Ti sada živiš u Srbiji i ne možeš tako da govoriš, ispravno je hleb, i tačka.

-Gospođo, ja samo studiram u Srbiji, ali i ako budem nastavio da živim ovde i dalje ću da pričam

ijekavski, ma koliko to nekom smetalo.

Koliko si platio da studiraš kod nas?

-Hm, pođoh da kažem, tužna činjenica po vas je što sam ja vidjeo malo više od Srbije, a i dalje ću da gledam, a vi nećete dalje od ove loše stolarije, ali, umjesto toga, samo se nasmješim i izađem napolje.

Počinjem lagano da se tresem, adrenalin raste. U podsvjesti se osjećam  ugroženo, životinjski instinkt proradi u vama, mehanizam odbrane od zvijeri je uključen…

Brojim do 100, do 200, ne pomaže… Ne znam da li ja ta žena bila na drogama, na šarenim gljivama, da li ju  je možda u mladosti dečko Miloje sa Romanije ostavio, da li joj komšija pjeva pod tušem svako jutro, pa ima averziju prema ijekavskom, ali njenim postupcima moje divljenje pekari ne samo što se srušilo, nego se i zakopalo, nekih 3 metra pod zemlju.

Da li je lj ili l, da li ima ije, je, naizgled  tako nevažno, slovo gore-dole, ali mnogi ne znaju da su sitnice one koje život znače, a te mrvice u poslovanju, te mrvice imaju težinu prosječnog indijskog slona.

Ugljesha Eric aKa LoooD

Demokratija – greška u koracima

shhhPodstaknut celom pričom oko parade ponosa i današnjih prozivki na račun mog drugara Miloša putem Twittera od strane Blogowskog i AuroreNS nisam mogao a da se ne zapitam kako ljudi gledaju na demokratiju.

Da li je za vas demokratija pravo da svako iskaže svoje mišljenje ili drugi to smeju samo ukoliko se slažu sa vama? Da li ako ja imam drugačiji stav to znači da sam glup ili homofob? Zašto se moje drugačije mišljenje smatra toliko opasnim i degradirajućim?

Ako ja poštujem tuđe mišljenje zašto i on ne bi poštovao moje? Po čemu se to razlikuje? Ko je to nekome dao pravo da kaže drugome da je glup zato što se ne slažu oko nečega?

Mislim da se demokratija suviše često uzima kao generički pojam pod kojim se podrazumeva i sloboda govora (koja baš i nije tekovina osnovne demokratije), ali da je krajnje zanimljivo kako ona podrazumeva slobode samo kada se govori o manjinama. Ako većina iskoristi isto pravo i iskaže drugačiji stav to je onda glupost, to je neki strah to je…

I za kraj. Ja jesam bio za održavanje parade ponosa. Smatram da svako treba da bude ono što jeste. Smatram da niko ne bi trebalo da ispašta zbog svojih opredeljenja. Ne mislim da je homoseksualnost bolest. Mislim da oni trebaju da imaju sva prava kao i heteroseksualci. Ne mislim da ih treba tući ili slati na lečenja. Mislim da oni mogu da doprinesu društvu.

Ali ne mislim da je sloboda govora jednosmerna ulica…

Pamet (kacigu) na glavu!

Nisam želeo da pišem o ovome ranije dok mi se ruka ne oporavi dovoljno, ali bih želeo da moja priča bude nauk drugima šta ne treba da rade, jer nije mnogo falilo da ovaj blog novih postova više nema.

p-bicikl-tupRelativno sam iskusan vozač bicikla u gradskim uslovima jer sam dosta puta išao po gradu sa njime, ali poslednjih par godina takvih je prilika sve ređe. Obično se vožnje započinju i završavaju na Adi, ili mestima gde nema saobraćaja preteranog.

Kako je drugar sa posla kupio novi bajs, dosta često ga posudim na par minuta kako bih odvezao koji krug u dvorištu firme, te sam i sa njegovim mogućnostima koliko toliko upoznat.
Bila je sreda, negde oko pola 6. Kako sam završio sa zadacima za taj dan, spremao sam se polako da krenem kući, proveravajući da nije slučajno neki zadatak prispeo na mejl. U tom trenutku me je drugar pitao da li sam gladan i da li bih otišao nešto da kupim. Kako je on išao u kupovinu dan ranije, a imao je još dosta posla, plus se meni nije žurilo kući, pristao sam. Seo sam na njegov bicikl i krenuo od Garden centra u Zemunu, do obližnje prodavnice kod okretnice 17. Udaljenost je oko 400 metara, ali mi je bio gušt da malo provozam bajs.

p-bicikl-padDo prodavnice je sve bilo kul, kupio sam šta je trebalo i krenuo nazad. A onda.. BUM… U trenutku sam se našao na zemlji. Biciklom sam se zakucao u kola. Krivica je bila moja. Na svu sreću ja sam udario u njih te su posledice u najavi bile blaže. Bog me je pogledao te nisam ništa polomio. Imao sam stvarno neverovatnu sreću da tako udarim da ne povredim glavu, da ne razbijem staklo na kolima i proletim kroz isto, da… Jednostavno, bolje je teško moglo da bude, ako se uzme u obzir da sam već morao da udarim u kola. Samo je rame užasno bolelo. Potpuna provera sistema, koliko je to moguće.

Iako sam ja vozio po pešačkoj stazi, iako moja brzina nije bila velika, jer od mesta polaska do mesta sudara nema više od 30 metara, udarac nije bio nežan. Signaliazija je pokazivala da je to parčence ulica, a ne ulaz na parking. Nije bilo ni pešačkog ni znaka stop (koji postoji 3 metra dalje kod uključenja na glavnu ulicu). Do uličice je zidić tako da kola nisam mogao da vidim. Nisam ih ja ni primetio ni kada sam počeo da kočim, to je bila instiktivna reakcija pred prolaz… ali zakasnela. Udario sam najviše desnim ramenom koje sam nagnječio i delimično iščašio. Kroz glavu je proletelo mnogo misli, šta me sve boli, da li mogu da dišem normalno, da li mi se vrti u glavi… Srećnim sticajem okolnosti udario sam samo u metalne delove kola tako da srča nije padala po meni, udario sam biciklom pravo u bravu na vozačevim vratima, a potom ramenom na metalni deo iznad stakla. Vozač kola, taxista, je bio veoma ljubazan i svakog dana oporavka me je zvao da se čujemo kako mi je. Hvala Aki na tome. Kako je moja bila krivica, tako je bilo i pokrivanje štete, oko čega smo se dogovorili bez ikakvih problema. Imao je razumevanja za moje stanje.

Nekako sam se dovukao do firme, dok je rame vrlo kvalitetno bolelo, ali osim toga ni sa čim drugim nisam imao problema. Rekao sam dišama šta mi se desilo i potpuno su shvatali situaciju u kojoj sam se nenadano našao te sto ga su mi pružili punu podršku i poželeli mi da uzmem koliko god mi je potrebno odmora, dok me je moj drug Mili dovezao do kuće, baš u trenu kada mi je to najviše trebalo. Tnx!

Prošao sam dva skeniranja ramena koja su pokazala da će sve biti ok, ali da mi prestoji najmanje 10ak dana mirovanja koja se ja trudim da što više skratim, jer mi ne odgovara da budem u kući po ceo dan.

Ono na šta sam ja lično ponosan jeste da u celoj situaciji mene nije napuštao duh i da sam se sve vreme trudio da se šalim i da smanjim zabrinutost kod drugih. Nisam želeo ni da se mnogo priča o ovome da se drugi ne bi bez razloga brinuli, jer sam ja čvrsto verovao, i i dalje verujem da će sve biti super.

p-kacigaSedim i ležim u krevetu već nekoliko dana. Jedva čekam da se vratim na posao, što nisam mogao da verujem da će se meni desiti. Jednostavno mi nedostaju drugari i dinamika posla. Trudim se da oporavak što više ubrzam, ali ne smem da previše žurim jer posledice nisu naivne.

Ja sam dobro prošao sa nagnječenjem i delimičnim iščašenjem ramenog zgloba, ali pošto su jako male šanse da mi se isto ponovi, kagica će postati važan deo moje opreme, što svima vama od srca želim.

Zato pamet na glavu!

p.s. ovaj članak sam pisao pre nedelju dana, od tada se situacija dosta popravila sa mojim ramenom. Još u utorak sam krenuo na posao, jer nisam mogao da se više dosađujem kod kuće. Ruka sve više sluša, boli i dalje, ali se borimo zajedno. Predstoji mi još dosta plivanja i vežbanja, ali ugođaj prvog rukovanja, prvog pranja kose desnom rukom, prve vožnje kola… teško je opisati koliko su mene te većini normalne dnevne stvari bile važne. Još jedan veliki podsetnik koliko zapravo treba uživati u malim stvarima i divnim trenucima koje tako olako pored sebe propuštamo kao što su izlazak i zalazak sunca, osmeh, cvet, ukras…

p.p.s. Hvala divnim ljudima (Jeca, Neša, Vučko, Saška, Sale, Nemanjica, Buja, Astro…) koji su našli vremena i posećivali me i zvali me tokom mog oporavka.

Veliki mali trag

Poslednjih dana u nekoliko prilika sam bio učesnik u temama vezane za uspeh ljudi. Šta je to zapravo uspeh? Kako se on meri? Čemu to težimo?

Najpre sam sedeći u mom omiljenom kafiću kroz mnoštvo tema koje smo to veče prošli, dotakli se i ljudi sa televizije i “zvezda” i zvezdica iz reality show-a. Jedna od teza je da su one uspele jer su uspele da svoju karijeru pomaknu. Da one jesu bljesak ili kometa koja će da prođe brzo, ali za taj trenutak one će biti vidljive, što do tada nisu uspele.
Sedeći danas na reci i gledajući brodove naišao sam na paralelu između njih i ljudi. Prošao je jedan veliki brod i za sobom ostavio talase koji su kazivali o njegovom postojanju još dugo pošto je on izašao iz mog vidokruga. Sa druge strane tada gliser nije prošao, ali gliser brzo prođe, njegov trag brzo nestane, svi ga u trenu primete ali, kada od on i njegovog traga više nema.
Ja želim da postanem veliki brod.  Želim da učinim nešto posebno. Šta je to zaista ne znam, ali otkriću. Ne mislim da ću biti zadovoljan sa prosečnim rezultatima i poslovima, stoga stremim nečem visokom.

Posao… Posao… Posao… porodica i prijatelji

Za sve one koji mnogo rade a imaju ili planiraju imati decu.

 

Čovek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.

SIN: ‘Tata, smem li te nešto pitati?’ 

OTAC ‘Da, naravno, reci, što je?

SIN: ‘Tata, koliko zarađuješ na sat?’ 

OTAC: ‘To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?’ kaže gnevno

SIN: ‘Samo sam želeo znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?’ 

OTAC: ‘Ako već moraš da znaš, zarađujem 50 dolara na sat.’ 

SIN: ‘Oh,’ dečak odgovori, spuštene glave. 

SIN: ‘Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dolara?’ Continue reading “Posao… Posao… Posao… porodica i prijatelji”