Riječi koje život znače – Gost bloger Uglješa Erić

Drago mi je što mogu da ugostim još jednog prijatelja na ovom blogu i da prenesem njegovu priču i ukažem na gluposti koji neki pojedinci našeg društva i dalje rade, jer kao što Uglješa lepo reče:

Da li je lj ili l, da li ima ije, je, naizgled  tako nevažno, slovo gore-dole, ali mnogi ne znaju da su sitnice one koje život znače, a te mrvice u poslovanju, te mrvice imaju težinu prosječnog indijskog slona

Riječi koje život znače

Udahni duboko, broj do 10.

Do 10, dobro, 1, 2, 3, 4, 5, …. 101, 102, 103, ne, ne, ne ide, ne ide…..

Kako je sve počelo?!

Sve datira od perioda kada sam studentski život počeo na Voždovcu, stanujući u stanu drugara Prokke. Pošto je najbliža menza u studentskom domu  4. april, tu sam odlazio svaki dan na ručak i večeru. Ne, nije još ključni momenat. I tako, hrana nije loša, ali ja veliki, kalorija malo, uvijek malo.

Posle jedne osrednje večere, zaputim se prema stanici tramvaja, i na putu sa desne strane ugledam malu pekaru. Prostor, desetak kvadrata, prilično neuredno, ali mnogo ljudi čeka u redu. Na prvi pogled meni čudno, kako toliki ljudi, a pekara se jedva čak i primjeti, iako morate da prođete pored nje.

Ne budem ja lijen, sačekam u redu, uđem, vrtim glavom, razgledam asortiman, ali ne uspjeh da primjetim ništa više do hljeba i lepinja. Dođem na red.

-Izvoli momak.

-Daćete mi……… jedan hljeb.

-Hoćeš kesu?

-Ako nije problem.

-Izvoli, 40 dinara.

Platim, uputim se ka stanu. Hljeb, vruć. Dođem u stan, da probam kakav je, kad, ključni momenat broj jedan u priči, u životu nisam jeo bolji hljeb. Divota.

Sledeći put kada sam došao da kupim hljeb, razgovor je bio skoro pa isti gore navedenom, ali, ključni momenat broj dva, „komšija, nije hleb baš najsvežiji, ali lepinje jesu“.

Uzmem tada lepinju, oduševim se ponovo, kupe me činjenicom da im nije bitno što neće prodati taj hljeb koji je svijež, ali je samo hladan, nego mi ukažu da kupim ono što je toplo.

Dani teku, mijenjam mjesta stanovanja, ali svaka pomisao kupovine hljeba, svako pitanje za bilo koju pekaru, vode do underground pekare (tako sam je ja zvao, jer čak nema ni ime jasno istaknut,  ili ga ja nisam primjećivao). Mnogo puta preporučena, mnogo njene proizvodnje pojedeno.

Počinje druga godina, uzimam dom,  4. april, moje stanovanje se nastavlja na Voždovcu.

Teku dani, učenja mnogo, gladi još više. Sada i cimere uputim na pekaru, i svako jelo kasno u noć

počinje kupovinom hljeba u pomenutoj.

I, sve je idilično bilo, da ne dođosmo do ključnog momenta serije tri.

Ulazim, u pekaru, radi gazdarica,

-Dobro veče, kako ste, jel ima hljeba?!

-Ne, nema za tebe hljeba, i ovde se ne prodaje nikakav hljeb.

-Ne razumijem…

-Šta ne razumeš, ovde se prodaje hleb, hljeb ne možeš dobiti.

-Problem je što ja govorim hljeb?

-Kakav hljeb, to se ne govori tako, gde si pročitao da to piše, u kakvim knjigama.

-Ja sam iz Republike Srpske, ja tako pričam, ne vidim zašto vam to smeta.

-Ti sada živiš u Srbiji i ne možeš tako da govoriš, ispravno je hleb, i tačka.

-Gospođo, ja samo studiram u Srbiji, ali i ako budem nastavio da živim ovde i dalje ću da pričam

ijekavski, ma koliko to nekom smetalo.

Koliko si platio da studiraš kod nas?

-Hm, pođoh da kažem, tužna činjenica po vas je što sam ja vidjeo malo više od Srbije, a i dalje ću da gledam, a vi nećete dalje od ove loše stolarije, ali, umjesto toga, samo se nasmješim i izađem napolje.

Počinjem lagano da se tresem, adrenalin raste. U podsvjesti se osjećam  ugroženo, životinjski instinkt proradi u vama, mehanizam odbrane od zvijeri je uključen…

Brojim do 100, do 200, ne pomaže… Ne znam da li ja ta žena bila na drogama, na šarenim gljivama, da li ju  je možda u mladosti dečko Miloje sa Romanije ostavio, da li joj komšija pjeva pod tušem svako jutro, pa ima averziju prema ijekavskom, ali njenim postupcima moje divljenje pekari ne samo što se srušilo, nego se i zakopalo, nekih 3 metra pod zemlju.

Da li je lj ili l, da li ima ije, je, naizgled  tako nevažno, slovo gore-dole, ali mnogi ne znaju da su sitnice one koje život znače, a te mrvice u poslovanju, te mrvice imaju težinu prosječnog indijskog slona.

Ugljesha Eric aKa LoooD

Podrška i ljubav vs. kraj

Danas opet čitam tužne vesti. Dvoje mladih ljudi je u Novom Sadu izvršilo samoubistvo. Iako lično smatram da je oduzimanje sopstvenog života čin kukavice koji nema snage da se bori sa svojim problemima i da je najlakše odustati, mislim takođe da problem nije u pojedincima samo. Problem je mnogo širi. Jedna devojka je oduzela sebi mnoge radosne trenutke zato što je raskinula sa dečkom koga nije mogla da preboli, dok je druga zbog ocene ili porodičnih problema odlučila da prekine svoj mladi i poletni život…

 Jedna ocena ne može biti razlog da neko podigne ruku na sebe. Ali može biti kap koja je prelila čašu. Nešto u životu te učenice sigurno nije funkcionisalo. U tom uzrastu kod mladih se povremeno javlja i želja da sebi naude. Ipak, to je najčešće samo izraz revolta i nezadovoljstva. Dobar razgovor je najbolji lek za to. Od naše dece se u poslednje vreme puno očekuje, svi ih kritikujemo, a zauzvrat im dajemo jako malo podrške i pažnje. Tu mislim na školu, ali i na roditelje i celu socijalnu zajednicu – upozorava Branka Tišma.

Izvor press

Mislim da je gospođa Tišma upravo pogodila srž problema i koliko se današnje društvo uvuklo u jedno vrlo loše vrzino kolo. Bakama i dekama su penzije male, pa jedva sastavljaju kraj sa krajem. Mamama i tatama je na poslu svakodkevna borba za opstanak i trude se da se svojoj porodici pruže što više mogu. A deca… pa oni nažalost obično dobijaju najmanje i vremena i pažnje. Dani su nažalost prekratki da bi se sve postiglo, a deca će razumeti… Oni znaju da ih mi volimo… Oni znaju koliko nam znače… Oni znaju da imaju našu podršku… Da li je baš tako?

To što se nešto podrazumeva nikako ne mora da znači da je tačno, a još manje da ne treba da se izgovori. Rečenice poput “Volim te” i “Ponosan sam na tebe” užasno mnogo znače deci, a koštaju dve sekunde vremena. Mislite li da postoji bolja način ulaganja vremena?

Smrt… društvo… Dokle više?

Pročitavši vest o smrti dvojce mladića koji su poginuli u kafanskoj tuči ispred jedne kafane u Beogradu, pogledah i komentare na istome sajtu, pre svega jer me je zanimalo zbog čega je došlo do masovne tuče i kako to da policija nije reagovala. Čitajući komentare u meni se pobudio revolt tako da vam moj komentar prenosim u celosti: 

Pre svega mi je žao porodica dvojce mladića i izjavljujem im moje iskreno saučešće ovim putem. Žao mi je i što čitam komentare i što se ljudi čude otkud mladi ljudi u kafani u 4 ujutru pa još radnim danom. Kakve to veze ima??? To što je vama radni dan nije njima, oni su verovatno bili studenti. Možda je neko položio kolokvijum pa je častio društvo. Ima toliko mogućnosti a vi ste našli da kritikujete njih i njihove porodice i društvo? O kakvom mi to nebezbednom gradu i državi živimo? O čemu vi pričate? Da li ste se malo raspitali kako je na tom “divnom” zapadu i Americi? Da li ste možda čitali o masovnim ubistvima u školama? Da li ste ikada tako nešto pročitali kod nas? Prestanite da kritikujete društvo ukoliko to nije konstruktivna kritika. Dajte predlog kako da se nešto promeni. Kako da se izbegnu ove situacije. Kako da se ovako nešto spreči ubuduće. Mislim da rešenje nije zatvaranje kafića i barova u 12 sati, pogotovu što Žuta greda nije ni jedno ni drugo već kafana. Mladima treba pružiti mesto gde mogu da se opuste, ali ih treba naučiti kako da se ponašaju. Da tuča nije rešenje i da time naklonost devojaka dobiti neće. Možda bi im to saznanje pomoglo da promene odluku kada požele da se sa nekim pobiju. Trebalo bi pokrenuti jednu opštu kampanju vezanu za celu ovu sitaciju učestalosti fizičkog nasilja.