Recimo NE fizičkom kažnjavanju dece

p-babyUpravo sam prisustvovao jednom razgovoru mladića i devojke u 30 godinama. Pričaju oni tako o porodici, o nedostatku vremena roditelja za decu, o nedostatku autoriteta… Te mladić izjavi kako je pravi problem zašto su se deca “osilila” to što znaju da neće biti fizički kaženjena. Veruje da kampanje koje se sprovode protiv nasilja u porodici, praktično kod dece ruše autoritet roditelja. On je znao kad je bilo mali da ako uradi nešto što ne valja da će dobiti po “njušci”, a deca danas znaju da to ne može da im se desi.

Nisam želeo da se mešam u razgovor ali mi je istog trenutka bila muka. Zar je zaista jedini način da detetu objasniš šta valja, a šta ne da ga fizički kažnjavaš? On smatra da je u redu to da se deca ne kažnjavaju fizički, ali da ona ne treba da budu svesna tih kampanja, tj. da ona ne treba da znaju da neće biti kaženjana na taj način. Zvuči mi to sve vrlo čudno. Uvek sam bio protiv svakog vida nasilja. Razumem da dok smo bebe ne možemo da shvatimo šta treba ili ne treba da radimo i da je tada jedini način da se sačuvamo od loših eksperimenata (pretrčavanje ulica, guranje prstića u šteker, pipanje pegle) da budemo šljepnuti, jer zaista ne vidim drugi način na koji bi nam se moglo staviti do znanja da je to opasno po nas. Kada deca već dovoljno odrastu da shvataju svet oko sebe i mogu da razumeju kampanje, mislim da je kranje suvišno kažnjavati ih na taj način. Umesto toga trebalo bi pričati sa njima, videti gde leži uzrok njihovog neadekvatnog ponašanja i kako da se ono više ne ponovi. Složio bih se sa devojkom sa početka priče koja smatra da je glavni uzrok upravo nedostatak vremena i pažnje koji roditelji posvećuju deci.

Verujem da mnogo dobrih saveta na ovu temu možete naći na odličnom blogu  Najdrvenije advokatske e-kancelarije.

Recimo NE fizičkom kažnjavanju dece!

Zanimljivi linkovi:
Tucite svoju decu 
Stop nasilju nad decom
Batina nije iz raja izašla
Većina decu vaspitava batinama 

Originalna slika

Ti veliki mali ljudi

Nekako mi se čini da mnogo toga više mi možemo da naučimo od tih mališana nego oni od nas. I mi smo nekada bili isti kao oni, samo smo godinama uspešno potiskivali sve ono što nas čini detetom u želji da odrastemo… I šta onda? Sada smo kao veliki, a u stvari smo samo poprimili mnogo toga iz okruženja što bi radije izbacili. Zar ne biste opet bili bezbrižni kad bi mogli? Kada bi vam jedina briga bila kako da što pre istrčite napolje i igrate se sa drugarima pa samo niste sigurni oćete li ste igrati između dve vatre, jurke, žmurke ili nešto treće. Da li će vas mama grditi što ste se isprljali, a već znate da ne može da se na vas naljuti. Zar nije to najiskrenije vreme? Vreme kada sve možemo, kada niko nije jači od nas, kada nam je mašta najlepša, najrazigranija, najčistija. Kada smišljamo sve i crtamo i pravimo šta god poželimo.

Pa gde se to izgubilo?

Mislim da su najsrećniji ljudi oni koji uspevaju da očuvaju dete u sebi. Koji nikada ne dozvole da ono potpuno nestane, jer to je najpozitivniji deo nas. Deca su dobra, draga, vragolasta, maštovita… Ona ne žele loše drugome. Oni su najčistiji predstavnici ljudskog roda, koji se potom godinama polako kvare i postaju “odrasli” ljudi.

Ja bih mnogo radije postao odgovorno dete, nego odrastao čovek. Nadam se da ću u tome i uspeti.

Podrška i ljubav vs. kraj

Danas opet čitam tužne vesti. Dvoje mladih ljudi je u Novom Sadu izvršilo samoubistvo. Iako lično smatram da je oduzimanje sopstvenog života čin kukavice koji nema snage da se bori sa svojim problemima i da je najlakše odustati, mislim takođe da problem nije u pojedincima samo. Problem je mnogo širi. Jedna devojka je oduzela sebi mnoge radosne trenutke zato što je raskinula sa dečkom koga nije mogla da preboli, dok je druga zbog ocene ili porodičnih problema odlučila da prekine svoj mladi i poletni život…

 Jedna ocena ne može biti razlog da neko podigne ruku na sebe. Ali može biti kap koja je prelila čašu. Nešto u životu te učenice sigurno nije funkcionisalo. U tom uzrastu kod mladih se povremeno javlja i želja da sebi naude. Ipak, to je najčešće samo izraz revolta i nezadovoljstva. Dobar razgovor je najbolji lek za to. Od naše dece se u poslednje vreme puno očekuje, svi ih kritikujemo, a zauzvrat im dajemo jako malo podrške i pažnje. Tu mislim na školu, ali i na roditelje i celu socijalnu zajednicu – upozorava Branka Tišma.

Izvor press

Mislim da je gospođa Tišma upravo pogodila srž problema i koliko se današnje društvo uvuklo u jedno vrlo loše vrzino kolo. Bakama i dekama su penzije male, pa jedva sastavljaju kraj sa krajem. Mamama i tatama je na poslu svakodkevna borba za opstanak i trude se da se svojoj porodici pruže što više mogu. A deca… pa oni nažalost obično dobijaju najmanje i vremena i pažnje. Dani su nažalost prekratki da bi se sve postiglo, a deca će razumeti… Oni znaju da ih mi volimo… Oni znaju koliko nam znače… Oni znaju da imaju našu podršku… Da li je baš tako?

To što se nešto podrazumeva nikako ne mora da znači da je tačno, a još manje da ne treba da se izgovori. Rečenice poput “Volim te” i “Ponosan sam na tebe” užasno mnogo znače deci, a koštaju dve sekunde vremena. Mislite li da postoji bolja način ulaganja vremena?