Kako reći Ne!

Koliko vam je puta dan bio prekratak? Kada završite sve, mislite o tome šta vam je još sve ostalo? Ukoliko niste u ovoj kategoriji već ste uspeli da svoj život uskladite, slobodno preskočite ovaj članak. Ukoliko ne spadate ili mislite da možete još bolje da se organizujete dobrodošli ste. 🙂

Vreme kao najskuplji i najređi resurs, jer je potpuno ograničen svakome od nas, često se nemilice troši na mnoge stvari koje to nezaslužuju. Često prihvatamo gomilu stvari jer želimo da pokažemo da možemo, ujedno sebe rastrzujući na “milion” strana što nam ne dozvoljava da ni jednoj poslu u potpunosti priđemo na pravi način. U odličnom članku koji sam otkrio preko lifehacker-a govori se upravo o tome kako reći Ne. Kako se treba fokusirati na bitne stvari u životu. Bilo da se radi o porodici, prijateljima ili velikim poslovima, mnogo ćemo više postići ako se zaista tome posvetimo. Autor savetuje da se jednostavno isključimo povremeno. Da ne odgovaramo na mejlove, poruke, telefon… Da se posvetimo onome čemu želimo. Neki bi to nazvali i godišnji odmor verovatno. Ovo zapravo nije to. Ovo je način da se u svetu gde smo stalno bombardovani gomilama informacija nekako izborimo sa svime time i svu svoju pažnju usmerimo na samo jednu nama bitnu stvar.

Ukoliko zbog velikog obima posla zaboravljamo da ispunimo već dogovorene obaveze, ispaćemo neozibljni. Samim tim će se i naš ugled i reputacija vremenom smanjivati. Od gomile posla ostaće samo par aktivnosti. Da li je to ono što zaista želimo sebi? Gomilu osrednjih projekata? Mislim da ne. Ja lično želim da ostvarim u životu stvari na koje ću biti ponosan da ih pričam svojoj deci i unucima. Želim da društvo ima koristi od mene i da će u nekoj branši ostvarim zapažene rezultate. Mislim da jedino ukoliko se posvetim onome što želim i u čemu sam dobar to mogu da ostvarim. Znam da ne umem da kažem ne. Sve me zanima, sve želim da probam. Sve je to u redu dok to ima svoju svrhu i dok vodi do nekog višeg cilja. Samo da li ja imam taj viši cilj? A vi?

Izvor: Lifehacker i The Art of non-conformity

Podeli 🙂Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0Email this to someone

Author: Prokka

Jovan Milićević Prokka, Lukin tata, Jelenin muž. Dipl. ing. Fakulteta organizacionih nauka. Vodi razvojni tim Kaywa-e u Beogradu. Uživa u menjanju sveta na bolje kroz upotrebu mobilnih tehnologija.

  • Imaš pravo, naravno. Cela problematika je toliko ozbiljna i simptomi se vide u svakoj mogućoj pori bivstva. I biće nam samo još gore, u tom smislu – već ionako mali svet će u najskorije vreme postati instant-dostupan, a i mi sa njime… ako već nismo.

    A ljudima treba izvesna doza mira. Neophodan je za psihičko zdravlje, a kamoli za uspešan poslovni život. Mislim da si se dotakao najvećeg problema u celoj toj priči – imanja cilja. Previše ljudi provede život lutajući, mislim. Isto tako ogroman broj ljudi, ako ne i veći od onog prvog, provede život ne isprobavajući uopšte – držeći se utabanih staza. Oba stanja su problematična i uvode nas u trenutni društveni poredak, gde je duša i istinska supstanca (čija je antiteza forma) najveća retkost. A to ne mora tako da bude, samo ako se malo razmisli.

    Hvala ti za uključivanje ThinkSerbia u tvoj blogroll. Sve najbolje i kuckamo se…

  • prokka

    Slažem se da je cilj jedan od najvećih problema, pogotovu neki dugoročni. Mnogo toga radimo ad hoc misleći da je to najbolja odluka u datom trenutku uopšte nerazmišljajući o mogućim kosekvencama i oportunitetnim troškovima propuštenih prilika.

    Utabane staze su još jedna problematična grana praktično. Mnogo je lakše pratiti utabanu stazu i stići na cilj u središtu grupe. Nema velikog rizika, poznata dobit. Mnogima je to dovoljno. Na nama je da izvagamo šta nam je bitnije i šta nas ispunjava. Ja sam uvek za kontrolisani rizik ali… Teško ga je iskontrolisati na adekvatan način pogotovu u mlađem dobu kada u suštini i najviše rizikujemo, pa postoje neke dve glavne opcije. Ili se zeznemo i kažemo ok neću više da se zajebavam ili sa druge strane uspemo pa nastavimo i… nadamo se najboljem, jer ko se mnogo kocka obično izgubi sve. Jedan od mojih najboljih drugara Vita, inače višegodišnji igrač pokera, mi je rekao da najbolji svetski igrači nikada ne igraju u više od 10% od onoga što imaju. Mislite o tome 🙂

    p.s. Hvala tebi na komentaru, a za uključivanje ThinkSerbia-a u blogroll si sam zaslužan 🙂