Podrška i ljubav vs. kraj

Danas opet čitam tužne vesti. Dvoje mladih ljudi je u Novom Sadu izvršilo samoubistvo. Iako lično smatram da je oduzimanje sopstvenog života čin kukavice koji nema snage da se bori sa svojim problemima i da je najlakše odustati, mislim takođe da problem nije u pojedincima samo. Problem je mnogo širi. Jedna devojka je oduzela sebi mnoge radosne trenutke zato što je raskinula sa dečkom koga nije mogla da preboli, dok je druga zbog ocene ili porodičnih problema odlučila da prekine svoj mladi i poletni život…

 Jedna ocena ne može biti razlog da neko podigne ruku na sebe. Ali može biti kap koja je prelila čašu. Nešto u životu te učenice sigurno nije funkcionisalo. U tom uzrastu kod mladih se povremeno javlja i želja da sebi naude. Ipak, to je najčešće samo izraz revolta i nezadovoljstva. Dobar razgovor je najbolji lek za to. Od naše dece se u poslednje vreme puno očekuje, svi ih kritikujemo, a zauzvrat im dajemo jako malo podrške i pažnje. Tu mislim na školu, ali i na roditelje i celu socijalnu zajednicu – upozorava Branka Tišma.

Izvor press

Mislim da je gospođa Tišma upravo pogodila srž problema i koliko se današnje društvo uvuklo u jedno vrlo loše vrzino kolo. Bakama i dekama su penzije male, pa jedva sastavljaju kraj sa krajem. Mamama i tatama je na poslu svakodkevna borba za opstanak i trude se da se svojoj porodici pruže što više mogu. A deca… pa oni nažalost obično dobijaju najmanje i vremena i pažnje. Dani su nažalost prekratki da bi se sve postiglo, a deca će razumeti… Oni znaju da ih mi volimo… Oni znaju koliko nam znače… Oni znaju da imaju našu podršku… Da li je baš tako?

To što se nešto podrazumeva nikako ne mora da znači da je tačno, a još manje da ne treba da se izgovori. Rečenice poput “Volim te” i “Ponosan sam na tebe” užasno mnogo znače deci, a koštaju dve sekunde vremena. Mislite li da postoji bolja način ulaganja vremena?

Podeli 🙂Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0Email this to someone

Author: Prokka

Jovan Milićević Prokka, Lukin tata, Jelenin muž. Dipl. ing. Fakulteta organizacionih nauka. Vodi razvojni tim Kaywa-e u Beogradu. Uživa u menjanju sveta na bolje kroz upotrebu mobilnih tehnologija.

  • i ne samo to, fizički kontakt je izuzetno bitan, iako dete ima 15 godina, i dalje može da sedne mami u krilo dva minuta, da se malo pomaze, izljube i ajmo dalje. strašne stvari se dešavaju u Novom Sadu koji postaje džungla bez reda . . .

  • prokka

    Potpuno si u pravu, a i ti o ovoj tematici znaš mnogo više od mene pa će mi biti drago da pročitam tvoje savete jer verujem da će biti zaista dobri.
    Fizički kontakt ja još uvek smatram bitnom stavkom u mom životu. Jesam “mator” momak od 24 leta skoro ali i dalje mi znači kada meni bitni ljudi me zagrle, taj osećaj je neprocenjliv.

  • Pedya

    Znam ja jedno dete koje i sa punih 19 voli da se smesti u ocevo krilo 🙂 Lepo njemu, a lepo i tati… Mada, ne dele bas svi to misljenje – kao “nije u redu” isl. Sta nije u redu? Voleti nekog ili ispoljavati to? Postoji li neki dozvoljeni limit do kad dete moze da se mazi s roditeljem? Da li je to neka sramota? Nije primereno godinama? Cijim? Ko uopste odlucuje o tome sta je u redu a sta ne? U ovom ludom svetu svaki trenutak paznje je vise nego dragocen, pa zasto ga propustati…

  • Nažalost odlučuje društvo i javno mišljenje koje opet može da bude pogrešno ali je uvrženo. Odlučuju iskustva drugih da li neko ponašanje vodi ka dobrome ili može da ima i negativnih konotacija.
    U svakom slučaju poslednja rečenica je apsolutno fantastična (kao i ceo komentar):
    U ovom ludom svetu svaki trenutak paznje je vise nego dragocen, pa zasto ga propustati…
    Sjajno! 🙂