Talin for the very last time… for now

Iako su se verovatno neki od vas ponadali da ću prestati sa pisanijama ipak neću 🙂 Prošlo je dosta vremena od kada napisah poslednji post tako da ću se truditi da to nadoknadnim u narednom periodu sa čećim tekstovima. Za početak ću opisati naše povratničko putešestvije i poslednje veče u Estoniji zemlji dalekoj.

Kao što napisah u prethodnom postu taj petak je uglavnom protekao u jurnjavi za kartama koja se uspešno završila. Nakon toga odosmo da gledamo finale koje sam uspešno uspeo da prvo prespavam pola ESL finala, da bi potom na drugo zakasnili i stigli tek na drugi deo stola jer smo išli da jedemo i pride mislili da počinje sat vremena kasnije no… Govori behu zanimljivi teme i ne baš ali bar je ovaj turnir doneo pobedu našim susedima Rumunima što se nekima od nas vrlo dopalo 🙂

Posle toga usledi “svečana” večera. E sada ili smo mi mnogo napredna zemlja pa svečana večera pored svečane toalete podrazumeva i stolice na kojima će se sedeti ili estonci imaju japanske krvi pa vole da sede na podovima ne znam, ali je činjenica da smo svi u odelima, haljinama i ostaloj prikladnoj odeći sedeli na podovima! Pića naravno da nije bilo dovoljno, mada i onoga što je bilo je zadovoljilo delimično kapacitete naših tužnih debatera koji su videvši tab na kraju rešili da ga brzo zaborave i da vinom izbrišu sve ružne slike. Prednjačio je naš A tim, Mario i Vesna koji su se podelili tako da je Vesna pila samo belo, a Mario crno vino ne bi li izbegli eventualnu borbu oko zadnje čaše 🙂

No kada se završila ta “svečana” večera čekalo nas je veliko iznenađenje koje su nam organizatori danima najavljivali i… tresla se gora rodio se miš. Kako drugo objasniti da je to veliko iznenadjenje zapravo hottub u koji može da stane maksimalno 10 ljudi, a nas je bilo preko 300! Idiotizam! Ono što je bilo dobro jeste crno vino i atmosfera koju smo napravili hrvati, nešto slovenaca i mi. Naime skupili smo se u krug i počeli da pevamo pesme iz ex juge. Šta je većina znala to se i pevalo. Od Bajage, Riblje Čorbe, Balaševića, Crvene jabuke… ma sve što je palo na pamet. Nažalost i tu je nestalo pića pa smo nastavili da pevamo na putu ka autobusu koji nas je vraćao u hotel, potom u njemu i na kraju u samom hotelu 🙂 Tu je naravno došlo obezbeđenje koje je htelo da nas izbaci ali malo zahvaljujući Jensu malo tome što smo se stišali ostadosmo tamo do nekog doba pijući i igrajući “I have never ever”. Šta je ko tada rekao ostaće večna nepoznanica jer niko trezan u sobu otišao nije.

Naredni dan je doneo mamurluk svima, no uspesmo da se orgnazujemo pozdravimo koga smo videli, spakujemo, malo prošetamo po gradu, kupimo po koju sitnicu i zaputimo put broda. Na njega stigosmo na vreme za divno čudo. Nađosmo lako našu kabinu i smestismo se. Moja ideja je bila da to veče kuliram što sam uglavnom i uspeo. Miša i Vesna su se nećkali te na kraju završiše pevajući “every breath you take” što je zvučalo veoma zanimljivo 😛

Sledeći dan je počeo očekivano. Ustadoh čim čuh alarm po neki put… ali trebalo je probuditi i noćne ptice koje su zaspale jedno 15 minuta posle mene (ako i toliko) 🙂 No nekako i to uspeh te ih nagovorih i da krenemo među prvima ali.. u tome već nismo uspeli tako da smo zapali u gužvu i … onda čekali saaat vremena da izađemo iz glupe luke pošto su šveđani nešto kontrolisali. Valjda da li je svako uneo dovoljnu količinu alkohola pošto su samo Vesnu zaustavili jer zaboga imala je ogroman kofer a nigde pića. Šta reći.

Kada smo konačno završili to mučenje mislili smo da će nam glavni problem tog dana biti da nađemo slobodna mesta u vozu do beograda od slovačke. Ali mnogo smo se zajebali.

Najpre nas vozač autobusa koji vozi od luke od autobuske stanice nije hteo pustiti da platimo karte u autobusu već nas je terao da platimo na automatu koji je toliko glup da ne prima papirni novac već isključivo metalni. Tako da je bilo potrebno da razmenimo pare ne bi li nešto uradili. Nažalost to nismo uspeli. Ono što jesmo jeste da je Miša šarmirao vozača sledećeg busa tako da smo u njega ušli za fraj 🙂

Utrčasmo potom u autobusku stanicu, gde smo jurili karte do “obližnjeg” aerodroma Skavsta koji je udaljen
samo 120 KM!!! Napomenuo bih i da smo na aerodromu morali da budemo pre 13:30 pošto je tada bio last chek in za naš avion u 14:10. Pošto je na vratima pisalo da autobus kreće u 11:40 (mi smo stigli u 11:35) Miša i Vesna pohitaše da kupe karte, a ja sam otišao da razmenim pare pošto mi je falilo 5 evra za istu. Pošto se tu napravila gužva, oni već završiše bez mene. Miša ode do busa, a Vesna htede da me čeka (fala) no rekoh joj da ide i onda da zadrži autobus. Ja kupih kartu, istrčah napolje i.. Nigde busa 🙁 Trčim ja tako sa svim stvarima, nerviram se… proveravam koliko je taxi.. cena prava sitnica… samo 140 evra! užas! zovem mišu da vidim da li su bar oni uspeli, usput u glavi brojim novac da li imam dovoljno, ali miša je nedostupan u tom trenutku eto olakšanja. Naime ni njih dvoje nisu ušli u autobus jer… nije ga ni bilo. U tom trenu reče Miša da nije frka jer imamo autobus u 12 prema rasporedu, pošto je danas “subota”. Tako mi čekamo taj bus… stiže 11:55 njega nema… 12:00 njega nema… U tom trenutku setim se ja da je ipak danas nedelja, pogledam u rasporedu i… sprajz… bus je tek u 12:20 tako da nama od njega leba nema… plus nam je i taj pobegao jer smo proveravali da nam let nije odlozhen sluchajno no… nismo imali srece. misha je pokushao da zameni karte no nismo ni to uspeli (htedosmo nashe pare jelte). Onda krenu malo pogadjanja sa taxistom i uspesmo da isposlujemo da nas vozi za samo 110 evra!! No… kada se vidi koliko je preshao… da je uspeo da nas doveze za manje od sat vremena i da pritom smo stigli da se chekiramo 3 minuta pre zatvaranja (da ne spominjem gospodina koji nije imao broj i nije hteo da nas pusti ispred njega iako sam ja prvi stigao, pa otishao po stvari…) sve je dobro ispalo.

Misha je ispushio svoju cigaretu ali je uspeo da stigne tako da smo onda samo chekali da se putnici iskrcaju iz aviona poshto jelte Ryan air štedi de stigne… Zahvaljujući Matuljku imali smo primar bording tako da nismo čekali veliki red već uđosmo među prvih dvaes ljudi i oma zauzesmo mesta za nas troje. Let je bio problematičan zbog strujanja vazduha no stigosmo mi u bratislavu de nas dočeka ogromna temperatura. Pošto prethodnih 7 dana preko 25 stepeni nismo osetili, 3x koji su nas dočekali su bili popriličan šok. No uspesmo mi i na to da se priviknemo, ne odemo do Beča (dotle je vodio prvi bus koji smo videli), već do Bratislave, pride promenivši pare uz “mizernu” proviziju od sam 8%! Ono što mi se dopalo jeste što je autobus kojim smo išli išao direktno do železničke stanice tako da nismo morali ništa tu da se cimamo. Tamo smo posle malo preganjanja uspeli da kupimo karte za budimpeštu po nekoj smešnoj ceni od 20ak evra. Usput se odmorismo, dokupismo još po neku sitnicu, probasmo jelte još par piva i shvatili koliko je tu zapravo sve jeftino spram severa 🙂 Pred polazak voza uzesmo da menjamo pare ne bi li imali forinte da kupimo karte u mađarskoj. Međutim pošto nismo znali kurs a nisu nam govorili koliko dobijamo para za razne valute koje im dasmo (malo švedske krune, malo evrići…) to je potrajalo i izazvalo nezadovoljstvo radnika… No šta da im radimo kad su neprofesionalni.

Voz je bio jedan od boljih kojim sam se vozio. Iako nismo bili u kupeu već u običnom delu put je bio veoma prijatan. Postojali su i stolovi sa sve utičnicama tako da je Miša gledao seriju na lapu, a ja punio mob i pokušavao da dobijem Vesnu u mau mau što mi je jednom i pošlom za rukom 🙂 Ostala 3-4 puta nećemo spominjati.

U mađarsku stigosmo u neko doba noći oko 10 valjda. Stanica velika ali očajno organizovano. Da nije bilo našeg lika koji je tu bio milion puta i koji je znao da nam pokaže gde da kupimo karte (obiđu se svi koloseci pa se uđe u zgradu pa se ide levo pa se opet ide levo i eto šaltera… logično zar ne? :udri:) teško bi do njih stigli. Iako smo mislili da nemamo dovoljno para za sve tri ispostavilo se da nam je ostalo čak 150 forinti kusura! To je oko pola evra 🙂 No i za te pare mož se kupi kafa tamo, samo što vesni nije odgovarala jerbo nije bila sa mlekom… No Miša hrabrni balkanac je ipak uze i popi u slast 🙂

Voz nam je stigao manje više na vreme a mi uspesmo da uzmemo ceo jedan kupe u prvoj klasi (iako je naša karta za drugu) i da se lepo raširimo. Kontrola dođe, kontrola prođe mi tu ostadosmo 🙂 To veče su Miša i Vesna uglavnom gledali Monka, ja im se pomalo pridruživah tako da je put vrlo lepo prošao. Ono što je za neverovati to je da smo stigli na vreme u Beograd!

Tu nas sačekaše moja Maza i Vučko (hvaaalaaa) tako da se tako sa osmehom na licu okončalo naše putešestvije po evropi 🙂

Podeli 🙂Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0Email this to someone

Author: Prokka

Jovan Milićević Prokka, Lukin tata, Jelenin muž. Dipl. ing. Fakulteta organizacionih nauka. Vodi razvojni tim Kaywa-e u Beogradu. Uživa u menjanju sveta na bolje kroz upotrebu mobilnih tehnologija.