Badnjak u celofanu – Gost bloger The Traveler

U ove praznične dane pogledajmo i drugu stranu onoga što se dešava pod senkom globalizacije. Još jedan zanimljiv tekst donosi nam The Traveler.

Ulazim u prodavnicu (Idea), uzimam korpu, prolazim pored dela sa voćem i povrćem- i ugledam ih! Badnjaci u celofanu, baš pored paradajza, kupusa i jabuka. Zastajem da se uverim za svaki slučaj, ipak je ovo slavlje trajalo danima pa mi je možda praznično raspoloženje udarilo u glavu, ali ne, Badnjaci u celofanskoj kesici stoje i dalje tu, upakovani baš kao kokice ili čips.

Poželeh da nađem pozitivnu stranu tog preduzetničko-prodajnog poduhvata ali zaista ne umem. Zaista sve negativne konotacije mi padaju na pamet. I sada razmišljam- da li je bolje prodavanje badnjaka na ulici i pijaci ili ovako u prodavnici? Sa jedne strane imamo čitavu seču hrastova pred Badnje veče gde ljudi želeći da zarade koji dinar kidaju i lome delove šume i tako prave bukete koji će kasnije krasiti nečije pragove i domove. Mogu samo da zamislim prizor nakon Božića i te šume koje su vidno očerupane. Sa druge strane, ne mislim da je dotični preduzetnik, u ovom slučaju dobavljač Idea-inih prodavnica kupio svoju hrastovu šumu i onda lično nju ojadio kako bi potrošačima ponudio novi-stari proizvod na tržištu. Lično bih vrlo volela da vidim njegove poslovne knjige i vidim na koji način dolazi do sirovina, ali zapravo verovatno se on dobro ušuškao i našao rupicu u zakonu tako da to više nije ni bitno.

I prosto ne znam šta je žalije gledati: da li te šume nakon svega, da li te iste badnjake koji se ne koriste za svrhu kojoj su namenjeni (da izgore za Božićno jutro dok polaženik govori lepe želje na radost ukućana), već služe kao puka dekoracija pragova kuća, vrata, stolova, i čini mi se najveći idiotizam-branika automobila, ili pak kontejnere, parkove (jer pobogu „ne valja da se baci badnjak u đubre” ili ulice pored pijace gde se bacaju oni iskorišćeni ili pak neprodati Badnjaci nakon Božića.

A šta se desilo sa onim starim običajima? Oni o kojima sam slušala u svom selu i o kojima gledamo na televiziji u oči Božića? Da, da, baš ti običaji koji govore da je Badnjak nešto posebno, a odlazak u sopstvenu šumu, odabir onog pravog, zasecanje drveta i donošenje ispred kuće kao poseban Božićni ritual.

Da li smo veći vernici ukoliko očerupamo prirodu i donesemo je na sto na par dana, zaboravljajući sve osim da kupimo nešto što liči na ritualno ponašanje, ili pak u svojim srcima nosimo priču koja će nas podsećati kako je to nekada bilo? Možda je najbolje napraviti svoj način u skladu sa svim tim, a pokolenjima prenositi dobru poruku- da je najbitnije poštovanje, zdravlje i sloga kako za vreme Božića tako i ostalih dana, da je pravoslavlje u nama a ne u celofanskoj kesi i da je želeti dobro iznad svega za svaku veru i religiju pa i tu koju ste Vi izabrali.

Srećan Božić

Hristor se Rodi!

Dok članak “Susret sa kompanijom „Mokra krpa” iz dana u dan beleži sve veću čitanost, a “Inicijativnost i ljubaznost- više od reklame!” daje nove teme za razmišljanja, The Traveler nam donosi još jedno svoje zanimljivo iskustvo.

SMS ubija, zar ne? – Gost bloger The Traveler

Dok članak “Susret sa kompanijom „Mokra krpa” iz dana u dan beleži sve veću čitanost, a “Inicijativnost i ljubaznost- više od reklame!” daje nove teme za razmišljanja, The Traveler nam donosi još jedno svoje zanimljivo iskustvo.

bus-driverNedavno sam se, vozeći se ponovo autobusom, osetila poprilično nebezbedno. Radni dan je, kasni večernji časovi, poslednji dnevni autobus. Ulazim, sedam i…safari počinje.
Prvo me je privukla priča telefonom. Vozač u ranim 30-im je neprestano telefonirao. U trenutku kada je završio razgovor, ponovo je buljio u telefon, verovatno u imenik i okretao nove brojeve telefona. I tada sam se setila! Jednom sam išla baš tom 25-icom celu trasu- od Karaburme do Kumodraža, i da, to je taj! To je taj isti vozač koji celu trasu, nooon stop razgovara telefonom i piše poruke. To je taj isti koji nije video da nisu svi putnici izašli, to je taj što je “čukao poruke” iako mu je bilo zeleno svetlo koje on nije primetio, to je taj što uvek ima šta da priča i baš dok vozi. Da, poželela sam da sama držim volan u rukama i sopstvenim očima gledam na put, da prevezem to malo studentarije koji se vraćaju ranije iz grada, i ono malo zalutalih gospođa koje nisu ranije krenule sa kafe od drugarice. I onda se desilo čudo! Vozač više nije imao sa kim da priča. Pomislih: “Dar sa neba!”, ali avaj…sms je tu! Čovek ladno poče da kuca duge poruke i pritom ni ne gleda na put. Verovatno je umislio da je Miško i da može i zatvorenih očiju. Pomislih, možda i mi, ceo autobus, treba da počne da viče “Veeerujemo, verujemo”, pa reko’ da dignem bunu i razbudim ono malo mojih saputnika, ali u tom trenutku je došla nova zanimacija- kolega vozač ulazi na novoj stanici. Miško je konačno dobio sagovornika!
Svima nam je laknulo, tada je bar gledao na put ponekad.

warning_bus_driver_in_bad_moodUvek sam se divila vozačima autobusa. Oni treba da budu uvek pažljivi, pouzdani i strpljivi. Pogotovo ovi iz GSP-a, pogotovo na vrućini, i pogotovo u špicu. Kada god bih birala da li da idem sama kolima na more ili da idem autobusom, uvek bih izabrala autobus, jer kakav god da je vozač, zna put, iskusan je i u 95% slučajeva jako pouzdan i vešt. Ali šta se dešava sa ovim vanzemaljcima u GSP-u koji sve vreme ugrožavaju živote putnicima i svoju ličnu bezbednost? Ko će da zabrani mobilne telefone vozačima?
Koliko puta vam se desilo da vozač užina burek i jogurt baš u nekoj opasnoj krivini, a onda hvata volan u pauzi brisanja masti o rukav? Da li ste i vi prisustvovali situaciji da volan vozaču služi kao dobar podmetač za dnevne novine koje još uvek nije pročitao i to baš između dve najprometnije stanice? Koliko puta vam se desilo da vozač nagari, seče u krivinama, bude drzak i bezbrazan a onda dođe na poslednju stanicu i vi shvatite njegovu misiju- 5 minuta duže za pivce sa drugarima vozačima i kondukterima u hladu na okretnici. E ono što mene zanima je: ko kažnjava tako nešto? Ili pak, zbog čega se oni odlični vozači ne nagrađuju? Zaista ima sjajnih i savesnih a to očigledno nikoga nije briga. Čula sam da postoje zakoni i pravila za sudare, ali šta se dešava sa svim onim što se dešava pre sudara, ono što prouzrokuje nesreće. Zbog čega niko ne brine o tome?

I u trenutku kada je leto, svi se žale na redovnost vozila, ja pre svega predlažem da se pre ulaska u gradski prevoz prekrstite. Ne može da škodi čak iako ste agnostik. No ukoliko radije preferirate nereligijske obrede, šetnja je sjajna stvar i za zdravlje tela i za zdravlje duha.
Dobra obuća i put pod noge. Šetnja je odlična stvar. Mada me ne bi čudilo da uvedu porez i na šetnju. U odnosu na ostale smrtnike koji se voze GSP-om, šetnja mu dođe kao pravi luksuz.

Živela šetnja!

Demokratija – greška u koracima

shhhPodstaknut celom pričom oko parade ponosa i današnjih prozivki na račun mog drugara Miloša putem Twittera od strane Blogowskog i AuroreNS nisam mogao a da se ne zapitam kako ljudi gledaju na demokratiju.

Da li je za vas demokratija pravo da svako iskaže svoje mišljenje ili drugi to smeju samo ukoliko se slažu sa vama? Da li ako ja imam drugačiji stav to znači da sam glup ili homofob? Zašto se moje drugačije mišljenje smatra toliko opasnim i degradirajućim?

Ako ja poštujem tuđe mišljenje zašto i on ne bi poštovao moje? Po čemu se to razlikuje? Ko je to nekome dao pravo da kaže drugome da je glup zato što se ne slažu oko nečega?

Mislim da se demokratija suviše često uzima kao generički pojam pod kojim se podrazumeva i sloboda govora (koja baš i nije tekovina osnovne demokratije), ali da je krajnje zanimljivo kako ona podrazumeva slobode samo kada se govori o manjinama. Ako većina iskoristi isto pravo i iskaže drugačiji stav to je onda glupost, to je neki strah to je…

I za kraj. Ja jesam bio za održavanje parade ponosa. Smatram da svako treba da bude ono što jeste. Smatram da niko ne bi trebalo da ispašta zbog svojih opredeljenja. Ne mislim da je homoseksualnost bolest. Mislim da oni trebaju da imaju sva prava kao i heteroseksualci. Ne mislim da ih treba tući ili slati na lečenja. Mislim da oni mogu da doprinesu društvu.

Ali ne mislim da je sloboda govora jednosmerna ulica…

Pamet (kacigu) na glavu!

Nisam želeo da pišem o ovome ranije dok mi se ruka ne oporavi dovoljno, ali bih želeo da moja priča bude nauk drugima šta ne treba da rade, jer nije mnogo falilo da ovaj blog novih postova više nema.

p-bicikl-tupRelativno sam iskusan vozač bicikla u gradskim uslovima jer sam dosta puta išao po gradu sa njime, ali poslednjih par godina takvih je prilika sve ređe. Obično se vožnje započinju i završavaju na Adi, ili mestima gde nema saobraćaja preteranog.

Kako je drugar sa posla kupio novi bajs, dosta često ga posudim na par minuta kako bih odvezao koji krug u dvorištu firme, te sam i sa njegovim mogućnostima koliko toliko upoznat.
Bila je sreda, negde oko pola 6. Kako sam završio sa zadacima za taj dan, spremao sam se polako da krenem kući, proveravajući da nije slučajno neki zadatak prispeo na mejl. U tom trenutku me je drugar pitao da li sam gladan i da li bih otišao nešto da kupim. Kako je on išao u kupovinu dan ranije, a imao je još dosta posla, plus se meni nije žurilo kući, pristao sam. Seo sam na njegov bicikl i krenuo od Garden centra u Zemunu, do obližnje prodavnice kod okretnice 17. Udaljenost je oko 400 metara, ali mi je bio gušt da malo provozam bajs.

p-bicikl-padDo prodavnice je sve bilo kul, kupio sam šta je trebalo i krenuo nazad. A onda.. BUM… U trenutku sam se našao na zemlji. Biciklom sam se zakucao u kola. Krivica je bila moja. Na svu sreću ja sam udario u njih te su posledice u najavi bile blaže. Bog me je pogledao te nisam ništa polomio. Imao sam stvarno neverovatnu sreću da tako udarim da ne povredim glavu, da ne razbijem staklo na kolima i proletim kroz isto, da… Jednostavno, bolje je teško moglo da bude, ako se uzme u obzir da sam već morao da udarim u kola. Samo je rame užasno bolelo. Potpuna provera sistema, koliko je to moguće.

Iako sam ja vozio po pešačkoj stazi, iako moja brzina nije bila velika, jer od mesta polaska do mesta sudara nema više od 30 metara, udarac nije bio nežan. Signaliazija je pokazivala da je to parčence ulica, a ne ulaz na parking. Nije bilo ni pešačkog ni znaka stop (koji postoji 3 metra dalje kod uključenja na glavnu ulicu). Do uličice je zidić tako da kola nisam mogao da vidim. Nisam ih ja ni primetio ni kada sam počeo da kočim, to je bila instiktivna reakcija pred prolaz… ali zakasnela. Udario sam najviše desnim ramenom koje sam nagnječio i delimično iščašio. Kroz glavu je proletelo mnogo misli, šta me sve boli, da li mogu da dišem normalno, da li mi se vrti u glavi… Srećnim sticajem okolnosti udario sam samo u metalne delove kola tako da srča nije padala po meni, udario sam biciklom pravo u bravu na vozačevim vratima, a potom ramenom na metalni deo iznad stakla. Vozač kola, taxista, je bio veoma ljubazan i svakog dana oporavka me je zvao da se čujemo kako mi je. Hvala Aki na tome. Kako je moja bila krivica, tako je bilo i pokrivanje štete, oko čega smo se dogovorili bez ikakvih problema. Imao je razumevanja za moje stanje.

Nekako sam se dovukao do firme, dok je rame vrlo kvalitetno bolelo, ali osim toga ni sa čim drugim nisam imao problema. Rekao sam dišama šta mi se desilo i potpuno su shvatali situaciju u kojoj sam se nenadano našao te sto ga su mi pružili punu podršku i poželeli mi da uzmem koliko god mi je potrebno odmora, dok me je moj drug Mili dovezao do kuće, baš u trenu kada mi je to najviše trebalo. Tnx!

Prošao sam dva skeniranja ramena koja su pokazala da će sve biti ok, ali da mi prestoji najmanje 10ak dana mirovanja koja se ja trudim da što više skratim, jer mi ne odgovara da budem u kući po ceo dan.

Ono na šta sam ja lično ponosan jeste da u celoj situaciji mene nije napuštao duh i da sam se sve vreme trudio da se šalim i da smanjim zabrinutost kod drugih. Nisam želeo ni da se mnogo priča o ovome da se drugi ne bi bez razloga brinuli, jer sam ja čvrsto verovao, i i dalje verujem da će sve biti super.

p-kacigaSedim i ležim u krevetu već nekoliko dana. Jedva čekam da se vratim na posao, što nisam mogao da verujem da će se meni desiti. Jednostavno mi nedostaju drugari i dinamika posla. Trudim se da oporavak što više ubrzam, ali ne smem da previše žurim jer posledice nisu naivne.

Ja sam dobro prošao sa nagnječenjem i delimičnim iščašenjem ramenog zgloba, ali pošto su jako male šanse da mi se isto ponovi, kagica će postati važan deo moje opreme, što svima vama od srca želim.

Zato pamet na glavu!

p.s. ovaj članak sam pisao pre nedelju dana, od tada se situacija dosta popravila sa mojim ramenom. Još u utorak sam krenuo na posao, jer nisam mogao da se više dosađujem kod kuće. Ruka sve više sluša, boli i dalje, ali se borimo zajedno. Predstoji mi još dosta plivanja i vežbanja, ali ugođaj prvog rukovanja, prvog pranja kose desnom rukom, prve vožnje kola… teško je opisati koliko su mene te većini normalne dnevne stvari bile važne. Još jedan veliki podsetnik koliko zapravo treba uživati u malim stvarima i divnim trenucima koje tako olako pored sebe propuštamo kao što su izlazak i zalazak sunca, osmeh, cvet, ukras…

p.p.s. Hvala divnim ljudima (Jeca, Neša, Vučko, Saška, Sale, Nemanjica, Buja, Astro…) koji su našli vremena i posećivali me i zvali me tokom mog oporavka.

Svi grešimo, ali da li i učimo?

p-greskePoslednje dve nedelje veoma malo pišem jer sve vreme pokušavam da osposobim moj blog da normalno prikazuje vesti na Facebook-u. To vreme ne mogu vratiti, ali bar mogu početi ponovo da pišem.

Napravio sam klasičnu grešku dajući prioritet stvari koja se meni učinila bitnom, dok sa druge strane potpuno marginizujući da blog nije napravljen niti sam ga ja osmislio da njemu osnovna namena bude da se vidi na Facebook-u kako treba, već da kroz razmenu mišljenja i ideja i vi i ja dođemo do nekih novih zaključaka i saznanja.

Niti je Facebook srž ovog bloga, a ni tema pa da tamo mora sve da radi kako treba, niti će vama, mojim čitaocima, biti uskraćeno iskustvo ukoliko ne vidite sve kako treba kada podelite članak sa drugima (radite to zar ne? 🙂 To je više problem u glavi da dok se nešto ne reši, neću ništa drugo da radim i tako danima. Kada sam konačno shvatio gde je problem, ali kako nisam uspeo i da nađem rešenje istoga, rešio sam da na neko vreme ostavim Facebook i posvetim se onome što (nadam se) bolje radim: da pišem.

Voleo da i vi naučite iz moje greške i kada zapadnete u neku čudnu situaciju i svesno ne radite ono što želite jer je nešto “važnije” da se zapitate da li je to zaista tako i čemu vas rešenje tog problema vodi i da li je to zaista nešto što treba da vam u datom trenutku bude prioritet.

Bolje je učiti na tuđim greškama, sopstvenih ćemo ionako već dosta napraviti 🙂

Originalna slika

Meridian banka strikes again

p-frustracijaAko ste mislili da se za ovih nekoliko meseci nešto na bolje promenilo – vrlo ste pogrešili 🙁 Danas sam pun nade otišao do filijale iznad Slavije čvrsto verujući da su se opametili i prilagodili radno vreme zaposlenim klijentima… Treba li uopšte da spominjem da i dalje rade do 5!

No ajde da bar proverim stanje na računu na bankomatu, pomislih ja. Koliko je to teška operacija: ubacim karticu, ukucam pin, odaberem odgovarajuću opciju i dobijem izveštaj. Probam ja prvi put, uradim sve ko što treba i izveštaja nema. Probam ja drugi put celu proceduru i izveštaja ponovo nema… Slično mi se nešto desilo i prošle godine ali je tada ponavljanje operacije pomoglo. Kao da nema dovoljno papira u bankomatu. Ono što je žalosno što se bankomat nalazi u okviru filijale dakle svakodnevno bi praktično trebao da bude proveravan.

Imate li vi preporuku?

Ukoliko je neko zadovoljan svojom bankom i preporučio bi je i meni rad sam da saslušam sve predloge.Potrebno mi je da mogu da plaćam sa karticom preko interneta, da imam e banking i da postoji filijala sa normalnim radnim vremenom. Nadam se da ne tražim previše.

Originalna slika

Veliki mali trag

Poslednjih dana u nekoliko prilika sam bio učesnik u temama vezane za uspeh ljudi. Šta je to zapravo uspeh? Kako se on meri? Čemu to težimo?

Najpre sam sedeći u mom omiljenom kafiću kroz mnoštvo tema koje smo to veče prošli, dotakli se i ljudi sa televizije i “zvezda” i zvezdica iz reality show-a. Jedna od teza je da su one uspele jer su uspele da svoju karijeru pomaknu. Da one jesu bljesak ili kometa koja će da prođe brzo, ali za taj trenutak one će biti vidljive, što do tada nisu uspele.
Sedeći danas na reci i gledajući brodove naišao sam na paralelu između njih i ljudi. Prošao je jedan veliki brod i za sobom ostavio talase koji su kazivali o njegovom postojanju još dugo pošto je on izašao iz mog vidokruga. Sa druge strane tada gliser nije prošao, ali gliser brzo prođe, njegov trag brzo nestane, svi ga u trenu primete ali, kada od on i njegovog traga više nema.
Ja želim da postanem veliki brod.  Želim da učinim nešto posebno. Šta je to zaista ne znam, ali otkriću. Ne mislim da ću biti zadovoljan sa prosečnim rezultatima i poslovima, stoga stremim nečem visokom.

Recimo NE fizičkom kažnjavanju dece

p-babyUpravo sam prisustvovao jednom razgovoru mladića i devojke u 30 godinama. Pričaju oni tako o porodici, o nedostatku vremena roditelja za decu, o nedostatku autoriteta… Te mladić izjavi kako je pravi problem zašto su se deca “osilila” to što znaju da neće biti fizički kaženjena. Veruje da kampanje koje se sprovode protiv nasilja u porodici, praktično kod dece ruše autoritet roditelja. On je znao kad je bilo mali da ako uradi nešto što ne valja da će dobiti po “njušci”, a deca danas znaju da to ne može da im se desi.

Nisam želeo da se mešam u razgovor ali mi je istog trenutka bila muka. Zar je zaista jedini način da detetu objasniš šta valja, a šta ne da ga fizički kažnjavaš? On smatra da je u redu to da se deca ne kažnjavaju fizički, ali da ona ne treba da budu svesna tih kampanja, tj. da ona ne treba da znaju da neće biti kaženjana na taj način. Zvuči mi to sve vrlo čudno. Uvek sam bio protiv svakog vida nasilja. Razumem da dok smo bebe ne možemo da shvatimo šta treba ili ne treba da radimo i da je tada jedini način da se sačuvamo od loših eksperimenata (pretrčavanje ulica, guranje prstića u šteker, pipanje pegle) da budemo šljepnuti, jer zaista ne vidim drugi način na koji bi nam se moglo staviti do znanja da je to opasno po nas. Kada deca već dovoljno odrastu da shvataju svet oko sebe i mogu da razumeju kampanje, mislim da je kranje suvišno kažnjavati ih na taj način. Umesto toga trebalo bi pričati sa njima, videti gde leži uzrok njihovog neadekvatnog ponašanja i kako da se ono više ne ponovi. Složio bih se sa devojkom sa početka priče koja smatra da je glavni uzrok upravo nedostatak vremena i pažnje koji roditelji posvećuju deci.

Verujem da mnogo dobrih saveta na ovu temu možete naći na odličnom blogu  Najdrvenije advokatske e-kancelarije.

Recimo NE fizičkom kažnjavanju dece!

Zanimljivi linkovi:
Tucite svoju decu 
Stop nasilju nad decom
Batina nije iz raja izašla
Većina decu vaspitava batinama 

Originalna slika

Zašto imamo najmanje vremena za najdraže?

familystudiesSa rastom broja obaveza smanjuje se naše raspoloživo vreme. Kada pravimo planove šta želimo da postignemo tokom dana ili nedelje, nažalost prečesto najdraže stavljamo na dno liste. Čak i kada to nije slučaj, kada dođe do pomeranja odreženih aktivnosti, čini nam se da je najlakše odložiti viđenje sa dragom osobom jer ona će to razumeti. Znamo se već toliko godina i to što se nećemo videti taj dan ne predstavlja nikome problem.

Da li je baš tako?

Šta bi se desilo da te osobe više ne bude? Da li bi nam onda bilo žao što nismo iskoristili tu priliku da je vidimo? Šta bi se desilo da je htela da nam kaže nešto veoma bitno, ali mi nismo imali vremena da je saslušamo. Da li su zaista druge stvari važnije od prijaveljstva i porodice? Znam da svi mi imamo račune da plaćamo i da želimo da obezbedimo što bolji život za svoju porodicu ali da li nekada u tom pokušaju zapravo zaboravimo šta je njima najvažnije? Vreme i pažnja koje podarimo voljenoj osobi je najvrednije što možemo da joj damo. Podrška, razumevanje to je ono što je zaista bitno.

Jednoga dana kada budemo sedeli na jednom tremu neke kuće u predrađu i prisećali se uz kaficu naše mladosti nemojte zažaliti što niste više vremena podarili bitnim ljudima, što niste više slušali njihove priče, njihova razmišljanja, jer zapravo priče i sećanja su sve što nam ostaje. Sve ostalo prolazi.

Originalna slika

Mir Božiji – Hristos se rodi

bozic

HRISTOS SE RODI!

Hristos se rodi, dečice moja! 
Hristos se rodi, budući svete, 
Rodi s’ u doba gonjenja sami; 
A gde se rodi? – na prostoj slami, 
I Hristos prvo bio je dete.

Svakoga goda, a usred zime, 
Zasija zvezda vrh našeg stana, 
Nad svakim selom, nad svakim gradom, 
I srećni s hvalom, patnici s nadom 
Neguju spomen ovoga dana.

Narodi s’ razni sećaju Spasa, 
Jezikom svojim hvale Mu poje; 
Razne su pesme, razne su slave – 
a mi u duhu Svetoga Save 
Kličemo danas: “Roždestvo Tvoje!”

Hristos se rodi, dečice moja! 
I Hristos prvo bio je dete. 
A dete ovo čekahu muke, 
Čekahu patnje od svake ruke – 
Tako se samo stiže do mete.

Divno je veče badnjega sjaja 
Koje nam danas srca otvara, 
Od svakog dvora, zgrade ogromne, 
Od svake niske kolibe skromne; 
Sve same hrame Božije stvara.

A znate l’ samo šta jošte biva 
Toplotom ovih časova lepi’ ? 
U dobroj deci savest se budi, 
Hristov im primer proveje grudi, 
– U dobroj deci snaga se krepi. 

Sete se staze Božija Sina, 
I zavere se hoditi njome, 
Ne bojati se nikakvih muka, 
Već biti čuvar i desna ruka 
Rodu svom, mnogopatnome… 

I blago rodu gde tako biva: 
On neće biti k’o suva grana; 
Već je u cvetu njegova snaga
– Hristos se rodi, dečice draga, 
Sokoli sivi budućih dana!

J.J.Zmaj

Izvor: Srpska Dijaspora