Riječi koje život znače – Gost bloger Uglješa Erić

Drago mi je što mogu da ugostim još jednog prijatelja na ovom blogu i da prenesem njegovu priču i ukažem na gluposti koji neki pojedinci našeg društva i dalje rade, jer kao što Uglješa lepo reče:

Da li je lj ili l, da li ima ije, je, naizgled  tako nevažno, slovo gore-dole, ali mnogi ne znaju da su sitnice one koje život znače, a te mrvice u poslovanju, te mrvice imaju težinu prosječnog indijskog slona

Riječi koje život znače

Udahni duboko, broj do 10.

Do 10, dobro, 1, 2, 3, 4, 5, …. 101, 102, 103, ne, ne, ne ide, ne ide…..

Kako je sve počelo?!

Sve datira od perioda kada sam studentski život počeo na Voždovcu, stanujući u stanu drugara Prokke. Pošto je najbliža menza u studentskom domu  4. april, tu sam odlazio svaki dan na ručak i večeru. Ne, nije još ključni momenat. I tako, hrana nije loša, ali ja veliki, kalorija malo, uvijek malo.

Posle jedne osrednje večere, zaputim se prema stanici tramvaja, i na putu sa desne strane ugledam malu pekaru. Prostor, desetak kvadrata, prilično neuredno, ali mnogo ljudi čeka u redu. Na prvi pogled meni čudno, kako toliki ljudi, a pekara se jedva čak i primjeti, iako morate da prođete pored nje.

Ne budem ja lijen, sačekam u redu, uđem, vrtim glavom, razgledam asortiman, ali ne uspjeh da primjetim ništa više do hljeba i lepinja. Dođem na red.

-Izvoli momak.

-Daćete mi……… jedan hljeb.

-Hoćeš kesu?

-Ako nije problem.

-Izvoli, 40 dinara.

Platim, uputim se ka stanu. Hljeb, vruć. Dođem u stan, da probam kakav je, kad, ključni momenat broj jedan u priči, u životu nisam jeo bolji hljeb. Divota.

Sledeći put kada sam došao da kupim hljeb, razgovor je bio skoro pa isti gore navedenom, ali, ključni momenat broj dva, „komšija, nije hleb baš najsvežiji, ali lepinje jesu“.

Uzmem tada lepinju, oduševim se ponovo, kupe me činjenicom da im nije bitno što neće prodati taj hljeb koji je svijež, ali je samo hladan, nego mi ukažu da kupim ono što je toplo.

Dani teku, mijenjam mjesta stanovanja, ali svaka pomisao kupovine hljeba, svako pitanje za bilo koju pekaru, vode do underground pekare (tako sam je ja zvao, jer čak nema ni ime jasno istaknut,  ili ga ja nisam primjećivao). Mnogo puta preporučena, mnogo njene proizvodnje pojedeno.

Počinje druga godina, uzimam dom,  4. april, moje stanovanje se nastavlja na Voždovcu.

Teku dani, učenja mnogo, gladi još više. Sada i cimere uputim na pekaru, i svako jelo kasno u noć

počinje kupovinom hljeba u pomenutoj.

I, sve je idilično bilo, da ne dođosmo do ključnog momenta serije tri.

Ulazim, u pekaru, radi gazdarica,

-Dobro veče, kako ste, jel ima hljeba?!

-Ne, nema za tebe hljeba, i ovde se ne prodaje nikakav hljeb.

-Ne razumijem…

-Šta ne razumeš, ovde se prodaje hleb, hljeb ne možeš dobiti.

-Problem je što ja govorim hljeb?

-Kakav hljeb, to se ne govori tako, gde si pročitao da to piše, u kakvim knjigama.

-Ja sam iz Republike Srpske, ja tako pričam, ne vidim zašto vam to smeta.

-Ti sada živiš u Srbiji i ne možeš tako da govoriš, ispravno je hleb, i tačka.

-Gospođo, ja samo studiram u Srbiji, ali i ako budem nastavio da živim ovde i dalje ću da pričam

ijekavski, ma koliko to nekom smetalo.

Koliko si platio da studiraš kod nas?

-Hm, pođoh da kažem, tužna činjenica po vas je što sam ja vidjeo malo više od Srbije, a i dalje ću da gledam, a vi nećete dalje od ove loše stolarije, ali, umjesto toga, samo se nasmješim i izađem napolje.

Počinjem lagano da se tresem, adrenalin raste. U podsvjesti se osjećam  ugroženo, životinjski instinkt proradi u vama, mehanizam odbrane od zvijeri je uključen…

Brojim do 100, do 200, ne pomaže… Ne znam da li ja ta žena bila na drogama, na šarenim gljivama, da li ju  je možda u mladosti dečko Miloje sa Romanije ostavio, da li joj komšija pjeva pod tušem svako jutro, pa ima averziju prema ijekavskom, ali njenim postupcima moje divljenje pekari ne samo što se srušilo, nego se i zakopalo, nekih 3 metra pod zemlju.

Da li je lj ili l, da li ima ije, je, naizgled  tako nevažno, slovo gore-dole, ali mnogi ne znaju da su sitnice one koje život znače, a te mrvice u poslovanju, te mrvice imaju težinu prosječnog indijskog slona.

Ugljesha Eric aKa LoooD

Podeli 🙂Share on Facebook1Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0Email this to someone

Author: Prokka

Jovan Milićević Prokka, Lukin tata, Jelenin muž. Dipl. ing. Fakulteta organizacionih nauka. Vodi razvojni tim Kaywa-e u Beogradu. Uživa u menjanju sveta na bolje kroz upotrebu mobilnih tehnologija.

  • Odličan tekst, i sjajan obrt u priči, nisam očekivao.

    Imam i ja sličnu priču.

    Pre par meseci zaputim se ja u Niš. Krenuo onako, u posetu devojci 🙂 Morao sam da svratim do faksa, pa završio u 47-ici do lastine stanice na autokomandi.

    Međutim, zbog gužve na kružnom toku koja se izdužila skoro 200 metara, i skoro puzećeg tempa autobusa, skapiram ja da ću možda da zakasnim na autobus.

    Krenem ja kroz poluprazan autobus sa srednjih vrata ka vozaču. Nosim na leđima onaj ranac i probijam se pored dva putnika. Vidim vozača na internom retrovizoru kako me gleda. On zna šta ja hoću, ja znam da on neće to da mi da, ali moram da pitam.

    Ja: “Dobar dan”
    Vozač: “Dobar dan”
    J: “Da li bih mogao da Vas zamolim da otvorite vrata ovde, žurim?”
    V: …ćuti… razmišlja…
    V: “Ne može”
    J: “OK, hvala Vam”
    V: …ćuti… razmišlja…
    V: “Vi ljudi iz unutrašnjosti nemate ni malo kulture”
    J: “Molim”
    V: “Mnogo ste bezobrazni i nevaspitani”
    J: “Molim Vas, manite me tih priča, zamolio sam Vas da otvorite, Vi ste odbili i to je OK. Hvala Vam na trudu, nemamo potrebe da se raspravljamo oko gluposti”
    V: nastavlja da kenja… “Vi nemate ni malo kulture… Pa ne može to tako…”
    J: brojim u sebi… 1…2…3…4… vozač ćuti… ja brojim…5…4…3…2…1…
    J: “A, molim Vas, šta fali NAMA iz unutrašnjosti?”
    V: “Nemate ni malo kulture. Da znaš, ti to ne bi ni pitao? Kako te nije sramota? Misliš da ovi ljudi ne žure?… Misliš da si ti jedini na svetu?”
    J: ne mogu da verujem šta čujem
    J: “Ne zaista ne mislim da sam jedini na svetu”
    V: “Vi iz unutrašnjosti ste mnogo pametni, ovde pravite sranja…”
    V: napokon ućutao… pauza traje 5 sekundi
    J: “Inače, ako si završili, nisam iz unutrašnjosti, iz Beograda sam. Isto kao i ti.” – prešao sam na Ti sa kretenom
    V: tišina… ne zna šta da kaže
    V: “AHA!” otkrio je gde bi mogao da se izvuče
    V: “Jel ti tata iz Beograda?”
    J: “Ne znam koliko je to relevantno za ovu našu malu raspravu… ali jeste”
    V: tišina… ne zna šta da kaže
    V: “AHA!… A jel ti deda iz Beograda?”
    J: “Nije… preselio se ovde kad je imao 13 godina”
    V: “Eto vidiš… Da ti je deda rođen u Beogradu, ti bi znao kako da se ponašaš” – reče onako ne sigurno, sa osmehom na licu, jer ni sam nije verovao kakve gluposti priča
    J: “Dakle, sada je merilo koliki si Beograđanin po tome da li ti je deda iz Beograda?”
    V: “Da”
    J: odlučujem da nastavim da zezam krelca
    J: “Znači, ti sebe smatraš pravim Beograđaninom?”
    V: “Da”
    J: “Pa pravo da ti kažem, ako si ti pravi Beograđanin, onda ja ne želim sebe da zovem tako… Inače, sva sreća pa nisu svi Beograđani kao ti, šteta što radiš na javnom mestu pa nas predstavljaš”
    V: tišina…

    Više nije pričao…ćutali smo još 5 minuta koliko mu je trebalo da nas dovuče do stanice. Konačno je otvorio vrata, a ja sam rekao “Doviđenja” i izašao.

  • Da, sitnice obično život znače. Zato se i kaže da “slonovi ne ujedaju, već komarci”. Oni zagorčavaju život…

  • Kada sam drugarima u Brčkom 70-tih rekao da ću se odseliti za Beograd zezali su me: “Leepo beelo mleeko…” (Nije mi baš bilo naročito smešno). Novi drugari u Beogradu su se takodje kreveljili: “Lijjepo bijjelo mlijjeko…” (ni to mi nije bilo smešno) Bio sam tada na početku puberteta, došao sam “zauvek”, i nije mi bilo teško da donesem odluku…

    Ipak, i dan-danas se smrknem od ovakvih priča… Izgleda da neki ljudi nebi nikada saznali KO SU I ŠTA SU da nema onih drugih. Drugačijih. Tužno.

  • Izvrsna prica. Doziveo sam ih slicnih dosta, tako da razumem momente odbrojavanja u sebi.

    Ima ona fora, psi laju na karavane, a karavani prolaze….

    ili ako ides putem do cilja, i na tom putu cujes lavez pasa… ukoliko se budes osvrtao za svakim psom, nikad neces stici…

    sve se vise mirim, da nenormalnih ljudi mora postojati. Who gives a fuck about them!

    Teraj dobro, veruj u dobro, i teraj svoje 😉

  • Divim se ljudima koji umeju da odbroje u sebi.

  • Imao sam slicne provokacije u Maksiju, na kasi. Zbog naglaska iz unutrasnjosti kasirka je nesto pocela da me proziva da sam iz nekog sela iz Srbije.

  • ugljesha

    Vidim da ima ljudi koji su imali slicne situacije. I kako sad da Srbija ide u Evropu, da ugosti turiste, kad ljudima koji rade na mjestima sa najvecom frekvencijom ljudi, smeta sto neko govori samo malo drugaciji srpski od njihovog. Sta ce biti, kad ne daj Boze, cuju arapski, ili neki drugi jezik. Pocece da pucaju na teroriste i strane placenike koji hoce da uniste i ovo malo Srbije. Treba misliti o tome. Mozda je to posledica 500 godina terora pod Turcima, pa je ostalo sa koljena na koljeno da se prepricava da je svako ko nije “tvoj”, neprijatelj, i treba ga eliminisati, ali Boze moj, pa i Poljaci idu u Njemacku, Japan trguje sa Amerikom, ne mozemo da zivimo u vakuumu, ne ide. Doduse, taj ne tako mali broj ljudi nece promjeniti svoje misljenje, iskreno, sto se mene tice, i ne mora, ali je problem sto se zbog pojedinaca globalna slika o Srbiji kvari. Mi, koji zivimo ovde, privremeno, stalno, od rodjenja, od fakulteta, od obdanista ili bilo kad, znamo situaciju, i rukovodimo se onim, citiram SSpin “…psi laju na karavane, a karavani prolaze…”, ali sta ce misliti o nama neki Francuz kome je drug ubijen samo zato sto je nosio sal nekih nestandarnih boja, standarda ISO idiotsamiponosimsetim. Otisao sam malo u sirinu, ali to je nasa realnost i nije nimalo bajkovita.

  • Umeli su i da me zovu Siptarom, da mi govore da idem odakle sam dosao, na 2 fakulteta su mi rekli da ne primaju “nas odozdo” jer “treba da se vratimo tamo” itd itd itd…
    ali to su pojedinci, i na njih i njihove komentare sam umeo i da zalajem (bukvalno :))

    Beograd volim jer velika vecina takvih ljudi ovde samo k.nja kako mrzi ove ili one i kako niko nije dovoljno dobar da bude Beogradjanin, a u stvari je sasvim OK kad vidi/upozna tog istog koga kao mrzi (bio to crnac, musliman, gej, amer, hrvat, kosovar, whatever). Zbog posla dosta putujem po inostranstvu i na dosta mesta osecam upravo suprotno – da te kao prihvataju (jer je to demokratski, kulturno itd) a da u stvari ne misle tako (dokazano vise puta posle par casa vina ili posle par dana provedenih zajedno).

    i da se razumemo, ne zelim nikoga da branim, niti da kao branim Beograd glupom retorikom uporedjivanja sa drugima tipa “nek se oni prvi izvinu”, samo mislim da je Beograd divno mesto za zivot i da ga ne treba mrzeti zbog par kretena…

    (a ako se bas smorite u BGu, a vi dodjite kod nas u Zemun, mi smo bre zakon za taj vas glavni grad :P)

  • Milorad Tošić

    Slično se događalo 80ih u Sloveniji… da bi kupio hleb morao si da zatražiš kruh iako su svi vrlo dobro razumeli srpskohrvatski… i znali kako se kaže na srpskom…

    Idiota će, na žalost, biti uvek i na svakom koraku, i što reče SSpin – pomirimo se s tim…

  • cvetak

    Vrlo zanimljiv tekst. Vidim da si uspeo da tu neprijatnu situaciju sagledas sa, recimo, poslovnog aspekta. Ali si zaboravio jednu malu i istovremeno vrlo bitnu stvar, a to je da je to samo obicna mala pekara i da je gazdarica samo obicna zena koja ne vidi dalje od svoje tezge. Osim toga, ne znas razlog takvog njenog ponasanja. Necu da mracim temu, ali svi znamo sta se desavala u proteklih 20 godina, a neke rane nikada ne zacele. Mozda je izgubila sina, brata ili tako nesto, pa joj je ijekavica sinonim za nesto neprijateljsko. Uzgred neka bude receno i to da ni ekavica nije prihvacena u ostalim bivsim republikama. Odatle sledi logicno pitanje: zasto Beograd i Beogradjani treba da se prilagode drugima u svom gradu? Ja nisam iz Beograda, ali podrzavam ono: ako si u Rimu… Ziveli!

  • Uglješa Erić

    Hm, pazi ovako, prva stvar, u čitavom mom tekstu nema ni trunke generalizacije. Sve se svodi na jednu pekaru i ponašanje jedne žene. Tako da, mislim da nisam izostavio tu malu, bitnu stvar, i ova kritika nema nikakve osnove.
    Druga stvar, ta mračna prošlost je meni ponajmračnija. Šta misliš kako je provesti noć pod vedrim nebom, gladan, žedan, a imaš dvije godine? Dobra stvar što se ne sjećaš toga, ali mame se dobro sjećaju. I sad bi ja trebalo da mrzim tu našu “braću” preko Drine, jer ih nisu zanimale izbjeglice čiji su roditelji, muževi, braća ginuli da bi odbranili granicu i otklonili bilo kakvu opasnost za naše srce, Beograd? Ne, ne pada mi na pamet, svako je čovjek za sebe, i ja vjerujem da se sva dijela tamo negdje bilježe, ma kako se zvala sveska ili računovođa i prije ili kasnije sve izađe na površinu.
    Treća stvar,
    da li sam ja tražio da se Beograd prilagodi meni?
    Da li sam tražio da nazivi artikala pored ekavskog budu i na ijekavskom?
    Ne, ja ne tražim ništa, samo me malo pogađa što se neko neprijateljski ponaša prema meni jer govorim neko j više, iako, iskreno, tome pridajem pažnju koliko i lanjskom snijegu na Romaniji.