Nisam želeo da pišem o ovome ranije dok mi se ruka ne oporavi dovoljno, ali bih želeo da moja priča bude nauk drugima šta ne treba da rade, jer nije mnogo falilo da ovaj blog novih postova više nema.
Relativno sam iskusan vozač bicikla u gradskim uslovima jer sam dosta puta išao po gradu sa njime, ali poslednjih par godina takvih je prilika sve ređe. Obično se vožnje započinju i završavaju na Adi, ili mestima gde nema saobraćaja preteranog.
Kako je drugar sa posla kupio novi bajs, dosta često ga posudim na par minuta kako bih odvezao koji krug u dvorištu firme, te sam i sa njegovim mogućnostima koliko toliko upoznat.
Bila je sreda, negde oko pola 6. Kako sam završio sa zadacima za taj dan, spremao sam se polako da krenem kući, proveravajući da nije slučajno neki zadatak prispeo na mejl. U tom trenutku me je drugar pitao da li sam gladan i da li bih otišao nešto da kupim. Kako je on išao u kupovinu dan ranije, a imao je još dosta posla, plus se meni nije žurilo kući, pristao sam. Seo sam na njegov bicikl i krenuo od Garden centra u Zemunu, do obližnje prodavnice kod okretnice 17. Udaljenost je oko 400 metara, ali mi je bio gušt da malo provozam bajs.
Do prodavnice je sve bilo kul, kupio sam šta je trebalo i krenuo nazad. A onda.. BUM… U trenutku sam se našao na zemlji. Biciklom sam se zakucao u kola. Krivica je bila moja. Na svu sreću ja sam udario u njih te su posledice u najavi bile blaže. Bog me je pogledao te nisam ništa polomio. Imao sam stvarno neverovatnu sreću da tako udarim da ne povredim glavu, da ne razbijem staklo na kolima i proletim kroz isto, da… Jednostavno, bolje je teško moglo da bude, ako se uzme u obzir da sam već morao da udarim u kola. Samo je rame užasno bolelo. Potpuna provera sistema, koliko je to moguće.
Iako sam ja vozio po pešačkoj stazi, iako moja brzina nije bila velika, jer od mesta polaska do mesta sudara nema više od 30 metara, udarac nije bio nežan. Signaliazija je pokazivala da je to parčence ulica, a ne ulaz na parking. Nije bilo ni pešačkog ni znaka stop (koji postoji 3 metra dalje kod uključenja na glavnu ulicu). Do uličice je zidić tako da kola nisam mogao da vidim. Nisam ih ja ni primetio ni kada sam počeo da kočim, to je bila instiktivna reakcija pred prolaz… ali zakasnela. Udario sam najviše desnim ramenom koje sam nagnječio i delimično iščašio. Kroz glavu je proletelo mnogo misli, šta me sve boli, da li mogu da dišem normalno, da li mi se vrti u glavi… Srećnim sticajem okolnosti udario sam samo u metalne delove kola tako da srča nije padala po meni, udario sam biciklom pravo u bravu na vozačevim vratima, a potom ramenom na metalni deo iznad stakla. Vozač kola, taxista, je bio veoma ljubazan i svakog dana oporavka me je zvao da se čujemo kako mi je. Hvala Aki na tome. Kako je moja bila krivica, tako je bilo i pokrivanje štete, oko čega smo se dogovorili bez ikakvih problema. Imao je razumevanja za moje stanje.
Nekako sam se dovukao do firme, dok je rame vrlo kvalitetno bolelo, ali osim toga ni sa čim drugim nisam imao problema. Rekao sam dišama šta mi se desilo i potpuno su shvatali situaciju u kojoj sam se nenadano našao te sto ga su mi pružili punu podršku i poželeli mi da uzmem koliko god mi je potrebno odmora, dok me je moj drug Mili dovezao do kuće, baš u trenu kada mi je to najviše trebalo. Tnx!
Prošao sam dva skeniranja ramena koja su pokazala da će sve biti ok, ali da mi prestoji najmanje 10ak dana mirovanja koja se ja trudim da što više skratim, jer mi ne odgovara da budem u kući po ceo dan.
Ono na šta sam ja lično ponosan jeste da u celoj situaciji mene nije napuštao duh i da sam se sve vreme trudio da se šalim i da smanjim zabrinutost kod drugih. Nisam želeo ni da se mnogo priča o ovome da se drugi ne bi bez razloga brinuli, jer sam ja čvrsto verovao, i i dalje verujem da će sve biti super.
Sedim i ležim u krevetu već nekoliko dana. Jedva čekam da se vratim na posao, što nisam mogao da verujem da će se meni desiti. Jednostavno mi nedostaju drugari i dinamika posla. Trudim se da oporavak što više ubrzam, ali ne smem da previše žurim jer posledice nisu naivne.
Ja sam dobro prošao sa nagnječenjem i delimičnim iščašenjem ramenog zgloba, ali pošto su jako male šanse da mi se isto ponovi, kagica će postati važan deo moje opreme, što svima vama od srca želim.
Zato pamet na glavu!
p.s. ovaj članak sam pisao pre nedelju dana, od tada se situacija dosta popravila sa mojim ramenom. Još u utorak sam krenuo na posao, jer nisam mogao da se više dosađujem kod kuće. Ruka sve više sluša, boli i dalje, ali se borimo zajedno. Predstoji mi još dosta plivanja i vežbanja, ali ugođaj prvog rukovanja, prvog pranja kose desnom rukom, prve vožnje kola… teško je opisati koliko su mene te većini normalne dnevne stvari bile važne. Još jedan veliki podsetnik koliko zapravo treba uživati u malim stvarima i divnim trenucima koje tako olako pored sebe propuštamo kao što su izlazak i zalazak sunca, osmeh, cvet, ukras…
p.p.s. Hvala divnim ljudima (Jeca, Neša, Vučko, Saška, Sale, Nemanjica, Buja, Astro…) koji su našli vremena i posećivali me i zvali me tokom mog oporavka.
Recent Comments