Kako osvojiti “vrh” karijere

p-planinarenjeInspirisan jednim malim twitom moje prijateljice shekyb @prokka to je skroz ok… promena daje stabilnost u hodu kako neko reche…” na moju poruku da mi je ovo poslednji radni dan u trenutnoj firmi i da me od sutra čekaju novi zadaci u KlikMee-ju dođoh do jedne zanimljive analogije.

Success is not the key to happiness. Happiness is the key to success. If you love what you are doing, you will be successful.” – Albert Schweitzer

p-planinaStvaranje karijera je zapravo kao osvajanje planine. Kada se popnemo na određeni deo planine gde se lepo osećamo nije lako nastaviti dalje. Zašto bi to i radili? Teren nam je sada već poznat, siguran, okolina nam se dopada… Baš kao i u firmi u kojoj radimo već neko vreme. Poznajemo ljude, poznajemo posao…

Međutim još smo daleko od vrha planine. Mnoge ni ne zanima šta ima gore. Lepo im je gde su, a put je dug, neizvestan i naporan do samoga vrha pa zašto onda rizikovati. Moguće je i usput zalutati, povrediti se… Ukoliko probamo da ipak stignemo do vrha, to ćemo mnogo lakše uraditi koristeći sva dostupna sredstva nego cupkajući na jednoj nozi (ostajući u istoj firmi i radeći po ustaljenim šemama i pravilima) i tragajući za već utabanim stazama. Upravo ovako izgleda pokušaj napredovanja u najvećem broju naših firmi. Veoma, veoma sporo. Pogotovu da se stigne do najviših pozicija.

Ukoliko se ipak odlučimo da krenemo u potragu za boljim rešenjem, u neizvesno i da probamo alternativne puteve, sigurno ćemo zalutati nekoliko puta, saplesti se, pasti… Ali nije bitno koliko puta padnemo, već koliko puta ustanemo! Koliko smo spremni da se borimo u ono u šta verujemo. Učimo na svojim i tuđim greškama i na osnovu toga biramo sve bolje i bolje puteve (Career days je odlična pomoć na putu) dok na kraju ne stignemo do samog vrha.

Možda nikada ni ne stignemo do vrha, već do još lepše padine gde nam se sve čini još boljim i pogodnijim za nas. Da nismo preuzeli rizik i tražili nešto novo to nikada ne bi ni saznali. Drugi nam mogu pokazati vrata, ali ih mi moramo otvoriti. Ne možemo dobiti loto ukoliko ne uplatimo tiket.

Kao i planinari do vrha niko ne stiže sam, potreban je timski rad, stoga umesto da saplićemo druge i otežavamo im put, treba da sarađujemo, ispomažemo se, delimo znanje. To je najbolji način da i kad stignemo na vrh imamo prijatelje, jer biti sam na vrhu daleko od ostalih, tužna je sudbina.

Podeli 🙂Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0Email this to someone

Author: Prokka

Jovan Milićević Prokka, Lukin tata, Jelenin muž. Dipl. ing. Fakulteta organizacionih nauka. Vodi razvojni tim Kaywa-e u Beogradu. Uživa u menjanju sveta na bolje kroz upotrebu mobilnih tehnologija.

  • Pingback: ukusno.com()

  • Pedya

    🙂 Sve se slažem. Lepo je videti ovakav način razmišljanja kod nekog ko je tek na početku svog puta. Od takvog se svašta može očekivati 😉

    Kažu da se ljudi dele na igrače i posmatrače, pri čemu je, naravno, posmatrača daaleeeko više. Igrač je taj koji reskira, koji se bori, koji teži ka većem, boljem, lepšem i uživa u toj borbi, jer zna da čini nešto na putu ka pobedi, pa makar i izgubio… (Winston Churchill: “Success consists of going from failure to failure without loss of enthusiasm.”). Posmatrač ne živi život, on ga gleda sa strane, komentariše, obično se žali na sve i svakog i kuka što se njemu ne dešava ništa lepo, ne čineći pri tom ništa da se to i desi. Franklin D. Roosevelt je lepo rekao: “It is common sense to take a method and try it. If it fails, admit it frankly and try another. But above all, try something.”

    BTW Svi citati su sa istog sajta – Prokko, hvala na linku… 😉

  • Друже, лепо си објаснио зашто сам дао отказ на “срање” (како рече мој другар кад сам му испричао) послу 🙂

  • Uspeh i Sreća? Pokušavam da se setim jednog citata (ali ja sam već u godinama kad to ne upali baš svaki put). Odprilike: sreća nastaje kad uspeš da držiš u ravnoteži želje, mogućnosti, i… Još nešto čega ne mogu da se setim…

    To me podsetilo na jedan dobar štos koji sam nedavno pročitao: Gručo Marks je u staračkom domu dao jedan intervju, i ispričao ovakvu pričicu – parafraziram:

    “Postoji samo jedna stvar za kojom žalim u životu. Kad sam bio mlad sreo sam jednog velikog mudraca koji mi je rekao: “Mladiću pred tobom je karijera, bićeš uspešan i srećan samo ako budeš vodio računa o tri stvari…

    Eto to mi je žao: zaboravio sam koje su to tri stvari bile…”

    Sve najbolje!

  • tek sada sam video da mog podužeg komentara nema stoga da se ponovim koliko je moguće 🙂

    @Pedya – Nema na čemu na linku 🙂 Hvala na pohvalama 🙂

    @momsab – “sranje” posao je dosta diskutabilan, tj. kada sam odlazio i pričao sa ljudima dosta njih je bilo u čudu zašto odlazim iz jedne dobre firme, gde plate ne kasne i gde mi se stolica ne drma u neizvesnost. Mnogi žele baš posao kakav sam ja imao, a to je da su praktično sami gospodari svoga vremena, da nema pritiska, da je sve krajnje opušteno, ali istovremeno i poslovno. Gde nema velike odgovornosti ni stresa ni fizičkog ni psihičkog napora, a plata krajnje korektna. Sve što je bilo potrebno za prethodni moj posao jeste biti ljubazan sa klijentima i dobro vladati materijom. Teško ju je savladati u početku, ali kada se jednom savlada posle je sve mnogo lakše. Tako da ja sam firmu promenio zbog bolje ponude, a ne zbog loših uslova koje sam imao 🙂

    @Miodrag Ristić – Hvala puno na još jednom lepom komentaru. Potpuno si u pravu da je ravnoteža najvažnija stvar. Mislim da sva istraživanja pokazuju da su siromašni ljudi mnogo srećniji od bogatih (govorim o materijalnim vrednostima) jer mnogo više uživaju u “običnim” stvarima koje drugi olako odbacuju kao manje vredne. Mislim da je prava stvar naučiti ceniti sitnice i svakodnevne zadivljujuće prizore poput pogleda i osmeha voljene osobe, izlaska ili zalaska sunca, cveta, lepe muzike, dobrog razgovora… Ukoliko uspemo da shvatimo vrednost stvari pre nego što ih izgubimo uradili smo veeeliki deo posla i život će nam biti mnogo lepši.

  • tvoj prethodni posao uopste ne spada u kategoriju “sranje” posao (niti sam rekao da je,da ne bude zabune) 🙂
    nije ovo mesto za raspravu o definisanju “sranje” posla