Posao… Posao… Posao… porodica i prijatelji

Za sve one koji mnogo rade a imaju ili planiraju imati decu.

 

Čovek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.

SIN: ‘Tata, smem li te nešto pitati?’ 

OTAC ‘Da, naravno, reci, što je?

SIN: ‘Tata, koliko zarađuješ na sat?’ 

OTAC: ‘To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?’ kaže gnevno

SIN: ‘Samo sam želeo znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?’ 

OTAC: ‘Ako već moraš da znaš, zarađujem 50 dolara na sat.’ 

SIN: ‘Oh,’ dečak odgovori, spuštene glave. 

SIN: ‘Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dolara?’

Otac je bio besan ‘Ako je jedini razlog što me pitaš da ti pozajmim 25 dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada se okreni i idi pravo u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dečje idiotarije!’ 

Dečak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata. 

Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja…kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?’ 

Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio:

 

Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara…stvarno ne pita često novac… 

Čovek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata. 

‘Jesi zaspao, sine?’, upitao je.

‘Ne, tata, budan sam” odgovori dečak.

‘Razmišljao sam…možda sam bio prestrog prema tebi malopre. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio.’ 

Dječak se uspravio, smešeći se. ‘Oh, hvala ti, tata!’, poviknuo je. Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica. 

Kad je vidio da dečak već ima novac, opet se počeo ljutiti.

 

Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca. 

‘Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?’, planu otac

 

‘Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.’, odgovori dečak.

 

‘Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra kući ranije. Želim da večeram s tobom.”

 

Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oproštaj.

 

Ovo je samo kratki podsetnik za sve vas koji naporno radite. Ne smemo dozvoliti da vreme prolazi mimo nas bez da provedemo neko vreme s ljudima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu. Seti se da podeliš tih 50 dolara s nekime koga voliš.

 

Da umremo sutra, kompanije za koje radimo će nas lako zameniti. Ali porodici i prijateljima koji ostanu za nama nedostajaćemo do kraja života. 

 

p.s. Ovo sam dobio na mejl od moje Jelene u vidu lančanog mejla, iako takve stvari nikada ne prenosim, ova priča me jeste naterala da se bar malo zamislim. Dete još nemam, ali nikako ne želim da mi se išta slično desi.

Hvala što deliš 🙂
Share on Facebook45Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0Share on Google+0

Author: Prokka

Jovan Milićević Prokka, Lukin tata, Jelenin muž. Dipl. ing. Fakulteta organizacionih nauka. Head of product u LeanPay, fintechu koji pravi platformu za plaćanje na rate. Uživa u menjanju sveta na bolje kroz upotrebu digitalnih tehnologija.